Marija Radoš
Marija Radoš je diplomirala Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2005. godine. Iste godine postaje saradnik Remont – nezavisne umetničke asocijacije unutar koje radi i danas. Učestvovala u realizaciji velikog broja lokalnih, regionalnih i internacionalnih projekata. Autor je tekstova o izložbama savremenih umetnika, više umetničkih selekcija, kao i član nekoliko umetničkih saveta.
Šta trenutno čitaš?
„Grad“ Kliforda Simaka. Pošto život u savremenom trenutku doživljavam kao SF eksperiment shvatila sam da je došao momenat da se napokon predam SF klasicima. Do sada me taj žanr nije privlačio, ali sada je to sasvim nova vožnja…
Koji ti je omiljeni zvuk?
Volim prigušenost zvukova pred oluju. Volim način na koji zvuk prenosi topao vetar i površina vode. I fascinirana sam tišinom koju sam „čula“ roneći.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Suština, svest, tolerancija, empatija, kreacija, duh, beskraj… banke, vlade, dronovi, starlete, terorizam, povoljni krediti, privatni izvršitelji… suština, svest, tolerancija, empatija, kreacija, duh, beskraj…
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Teletabizacija društva
Da li sebe vidiš kao deo neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Kao tinejdžer i student, devedesetih godina, tadašnju savremenu umetničku scenu sam prepoznavala i volela. S njom sam rasla i oblikovala se i na nju sam bila ponosna u svim kontekstima. Niko nije imao ništa, ali su mladi kreativci sijali kao da imaju sve – imali su talenat, širinu, radoznalost, uverenja, hrabrost. Tada je sistem vrednosti bio na samom početku svog rapidnog urušavanja. Scena je bila zaštitna mreža koja nas je sve od toga štitila. Pod naletima brišućih vetrova tranzicije scena savremenog stvaralaštva je poklekla i zapljusnule su je iste bolesti koje su zahvatile celo društvo. Scena je atomizirana i razdvojile su se određene interesne grupe. Savremeno stvaralaštvo je doživelo da je odjednom ispušteno i od strane države i od strane društva. Umesto da snagu potraži prvenstveno u samoj sebi, u svojim kvalitetima i mogućnostima, scena se grči kao razmaženo dete i gubi poslednje atome snage na proizvodnju negativnih vrednosti. Negativne vrednosti odbijaju publiku još dalje, a donosiocima odluka daju krila da zavrću sredstva i mogućnosti još više. Nametnuti kompleksi su doveli dotle da sami njeni akteri na prirodni diverzitet scene gledaju kao na nešto negativno od čega pošto-poto moraju da se ograde svojim kritičkim aparatom. Kao što bedni bus plus kontrolori i komunalni policajci globe svoje bedne sugrađane sa kojima dele nesigurni život na žici, ubeđujući ih u njihovu krivicu prema zakonu i državi (naravno, nit zakona nit države), tako se i akteri scene automatski okreću kritičkim oružjem na bilo koga ko unutar nje digne glas protiv nepravde i nametnutog ludila. Oni koji rade u institucijama krivi su zato što su na plati, oni koji su u nezavisnom sektoru krivi su zato što brste pare iz nekih fondova, onaj autor je kriv zato što je radio sa onim kustosima, a onaj kustos je kriv jer je šurovao sa onim političarima (ima i onih u čiju se ispravnost ne sumnja, oni se obično etiketiraju kao naivni)… a sve su to promašene teme, jer sad se već radi o borbi za zdrav razum i gole živote. Jedna od karakteristika intelekta je sposobnost da se spozna suština i odvoji bitno od nebitnoga i na taj način formira front odbrane zajedničkih interesa. Zar nismo dovoljno pametni da uvidimo da smo instruirani protiv sebe?
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Umetnost se ne boji širine. Ona podrazumeva sva ljudska znanja, veštine, moći i ne isključuje ništa. Ona prima koliko god imaš da joj daš i obrnuto – daće ti sve što si sposoban da primiš.
Kada misliš da će zgrada Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (ponovo) da bude otvorena za javnost?
Eto, da sam na to pitanje naletela u SF literaturi pre 20 godina zvučalo bi mi kao usiljeno oneobičavanje.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Skočiću najradije kad čujem da sužnji propevaju.
