Bojan Radojčić / Dečak koji je izgoreo od želje
Da li ste ikad videli ljudsko telo koje gori? Da li vam je ikad privukla pažnju slika živog tela kako iščezava u plamenu vatre? Ukoliko je odgovor negativan, možda ste se onda bar jednom u životu zapitali: Šta oseća čovek koji gori? Zašto se takve stvari uopšte dešavaju? Kako to da se neki ljudi svojevoljno zapale – donesem odluku (konačnu, zaista) da stanem na javno mesto, u masu, kako bih izveo ovaj nasilni čin nad sobom i zapalio svoje telo? Kako je to moguće?
.
.
.
.
.
Ima tu još jedno pitanje koje je tesno povezano sa ovim problemom: Kako se oseća čovek u plamenu dok biva posmatran? Dok patnja čini neizbežan deo procesa koji odvodi subjekat u sigurnu smrt, jedna druga dimenzija se razvija istovremeno: čovek koji gori pred drugima se ne pretvara samo u telo koje pati; on pre postaje objekat posmatranja koji se sad pretvorio u sliku – on pravi “spektakl od samog sebe”, vizuelnu auto-reprezentaciju patnje ljudskog tela, goreći. Stoga, nije vatra ta koja čini prizor zapaljenog čoveka toliko različitim od bilo koje druge slike koju smo videli: to je baš njegova patnja, pretvorena u slike koje preispituju samu prirodu ljudskog roda, i šta čoveka čini tako “ljudskim”, a opet tako različitim od bilo koga u okviru njegove vrste.
U opštoj dramaturgiji “Trilogije o dečaku koji je…” (2012), a posebno u njegovom segmentu “Dečak koji je izgoreo od želje” (trenutno izloženom u Galeriji “Pi”), Bojan Radojčić ističe vezu između slike i patnje kao načinu da se pritupi shvatanju tenzije između pojedinca i sveta kroz jedan jednostavan, ali ipak bolan i u etičkom smislu zbunjujući čin. Za “dečaka” (ili “devojčicu”) koji teže poboljšanju ravnoteže moći u društvu, gorenje od želje za promenom jeste sredstvo da se u najbukvalnijem smislu “osvetli” ono što inače biva skriveno, zanemareno ili marginalizovano: da se zapali bar iskra empatije među posmatračima anesteziranim inercijom, čime bi njihov osećaj srama (ili čak krivice) bio naposletku probuđen. Baš kao što je Kathy Change napisala u svom oproštajnom pismu:
Želim da protestujem protiv sadašnje vlade i ekonomskog sistema, te cinizma i pasivnosti ljudi uopšte. Protestujem protiv celokupnog sramnog stanja stvari uz najviši stepen empatije. Ali pre svega želim da steknem publicitet kako bih privukla pažnju na moj poziv na momentalnu društvenu transformaciju. Kako bih to učinila, planiram da okončam sopstveni život. Pažnju medija može privući samo čin nasilja. Moji moralni principi mi ne dozvoljavaju da povredim drugog čoveka ili njegovu imovinu, tako da ovaj akt nasilja moram da izvršim nad samom sobom… 1]
Marko Stamenković
[1] Kathy Change je bila umetnica koja se bavila performansom i aktivistkinja koja se živa spalila 1996. godine u Filadelfiji, u SAD, ispred skulpture koja simbolizuje mir u krugu Univerziteta u Pensilvaniji. Vidi: Joseph Shahadi, “Burn: The Radical Disappearance of Kathy Change”, TDR: The Drama Review 55:2 (Summer 2011): 52-72.
Galerija “Pi”, Kopenhagen, DK / 08.08 – 06.09. 2014.
__________________
Bojan Radojčić je rođen u Šapcu 1981. godine. Umetničko obrazovanje započeo sa jedanaest godina, pohađajući Školu slikanja i crtanja pri Kulturnom centru u Šapcu, a potom Srednju umetničku školu, odsek za konzervaciju i restauraciju u Šapcu. Godine 2004. je diplomirao slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Od 2001. godine, izlaže u Srbiji i inostranstvu (Hrvatskoj, Danskoj, Nemačkoj). Pored trinaest samostalnih izložbi (2009-14.), izlagao je i na brojnim grupnim izložbama, uključujući i Nord Art u Nemačkoj kao i Art Copenhagen u Danskoj. Radovi mu se nalaze u privatnim kolekcijama u Danskoj, Islandu, Italiji i Norveškoj, kao i u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Od 2011. godine sarađuje sa Galerijim Pi iz Kopenhagena koja ga predstavlja na brojnim sajmovima umetnosti u Danskoj, među kojima je i Art Copenhagen. Dobitnik je nekoliko prestižnih nagrada. Bio je finalista za nagradu MANGELOS za najboljeg mladog umetnika, i nagradu Vladimir Veličković koja se dodeljuje najboljem mladom crtaču. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 2009. godine. Trenutno živi i radi u Beogradu.
, 220cm x 450cm, 2012[/desc]
Da li ste ikad videli ljudsko telo koje gori? Da li vam je ikad privukla pažnju slika živog tel){kind=link}