Boba Mirjana Stojadinović / Zvučna izložba
U Galeriji SKC u Kragujevcu u periodu 25. 3 – 14. 4. 2014. održava se Zvučna izložba umetnice Bobe Mirjane Stojadinović. Uz autorkin tekst o izložbi, prenosimo i fotografije izložbene postavke.
U svojoj prvoj samostalnoj izložbi Inventar ličnosti 1998. godine u Galeriji SKC u Beogradu posvetila sam pažnju gradovima kojima pripadam: Beogradu, Sofiji, Somboru i Herceg Novom. Jedan od elemenata izložbe bili su audio-snimci ulica ovih gradova i plaže za Herceg Novi. Odluka da koristim zvuk bila je intuitivna – osećala sam da, kao umetnik, gradom mogu da se bavim samo u kombinaciji vizuelnog (crtež, fotografija), taktilnog (objekat), prostornog, tekstualnog i auditivnog. Preklapanje ovih elemenata nagoveštavalo je moje druge radove koji su usledili.
U okviru Zvučne izložbe napravljen je izbor radova u kojima je zvuk korišćen kao medijum za doživljaj: Procep u celini, 2008. (16 min), Vodič kroz izložbe i gradove, 2010. (25 kraćih celina, ukupna dužina 30 min), Prostor za sobu, 2011. (8 min), Gradske metamorfoze ili Rez, 2012. (48 min) i montirani audio-snimci serije diskusija iz projekta Umetnik kao publika, 2010–2013. (21 snimak, svaki 30 min).
Svi ovi radovi imaju narativnu strukturu – kao vizuelni umetnik zvuk koristim kao sredstvo za „pričanje priče“ i prenošenje doživljaja, kao i promišljanje okolnosti u kojima se nalazim. U radovima uglavnom koristim moj glas, ponekad tuđ, a ponekad oba. Glasovi i zvukovi snimani su posebno za ove radove. Audio je u radovima mišljen u kombinaciji sa videom, fotografijama ili prostornom instalacijom, ali on može da bude predstavljen i samostalno.
Procep u celini nastao je u sudaru dva sveta, onog iz koga sam 2006. godine otišla (Beograd) i onog u koji sam došla (Roterdam, Holandija). U radu ženski glas meditira o načinima prevazilaženja sistemskog nasilja, glas „razmišlja naglas” o načinima na koje geopolitičke okolnosti formiraju ličnu percepciju, ali nas isto tako čine i senzibilnijim prema okolnostima u kojima se zatičemo.
Vodič kroz izložbe i gradove je interaktivan rad koji koristi audio sistem za informisanje i vođenje kroz prostor koji se koristi u turističkoj industriji, na primer u muzejima. Rad je zamišljen, a kada okolnosti to dozvoljavaju onda i izvođen, kao prostorna instalacija, tako što publika aktivira odgovarajuću numeru uz odgovarajući broj u prostoru. Ovaj rad dotiče se slojeva memorije soba Galerije u kojima se nekada živelo, sećanja ljudi koji su nekada prošli kroz njih, ali isto tako umetničkih radova koji su bili prisutni u toku trajanja 25. Memorijala Nadežde Petrović u Čačku, za koji je rad i pripreman. Koristeći prostor kao osnovnu referencu, audio vodičem ga dekonstruišem upravo pričama o vremenskim slojevima – bavim se tragovima vremena u prostoru i tragovima ljudi u drugim ljudima.
Prostor za sobu razmatra proces nastanjivanja, obitavanja prostora. Inspiracija za ovaj rad dolazi od arhitekte i pisca Adolfa Losa (Adolf Loos), ali budući da su stambeni enterijeri koje je Los realizovao u Beču i dalje privatni, oni za mene kao posetioca ostaju nedostupni. Rad ispituje mogućnost internalizacije prostora usredsređujući se na prostor u kome sam u Beču živela tri meseca.
Gradske metamorfoze ili Rez su zapravo dve izložbe: Rez (Galerija Doma omladine Beograda, 2011) i Gradske metamorfoze (Umetnička galerija Nadežda Petrović, 2012). Povod za obe izložbe bila je činjenica da je Bulevar Kralja Aleksandra u Beogradu 2010. godine ostao bez više od četristo, većinom skoro stogodišnjih, fantastičnih stabala platana pod izgovorom rekonstrukcije Bulevara. Seča platana neposredni je povod za razmišljanje o tretiranju urbanog tkiva, memorije, faktičkog i emotivnog nasleđa Beograda u vremenu diskontinuiteta. Realizovani audio-materijal sa snimcima sećanja troje starosedelaca na Bulevar, njene stanovnike, običaje i atmosferu koja je tu bila, pruža nam gotovo ulazak u vremensku kapsulu.
Moj autorski projekat Umetnik kao publika jeste izuzetak u ovom nizu radova i predstavlja montirane dokumentarne snimke serije diskusija među publikom. Ipak, zvuk, odnosno glas, jeste medijum komunikacije, pa mi je u ovom smislu bilo važno da ih uvrstim u izložbu. Kroz ovaj projekat neposredno sam se bavila publikom, njenim doživljajem i uzajamnom razmenom mišljenja, iskustava, doživljaja, asocijacija itd.
Moj glas u radovima uvek je bio nastavak tekstova koje sam pisala o/za/sa radovima. Na neobično direktan način snimanje sopstvenog glasa proizilazi iz potrebe za artikulisanjem misli i davanjem „glasa“ nečemu što bi ostalo implicitno ili možda čak i izgubljeno da je u radu bilo drugačije izraženo. Traženje i nalaženje (sopstvenog) glasa koji može da se obrati drugom je ono što je zajedničko svim radovima predstavljenim na izložbi.
