Mia Ćuk
Mia Ćuk rođena je u Novom Sadu 1988. godine. Diplomirala je na novosadskoj Akademiji umetnosti na smeru fotografija, a master studije završila je na Univerzitetu Vestminster u Londonu, Velikoj Britaniji 2013. godine. Jedan je od osnivača platforme Dust Studies, gde sa grupom umetnika sarađuje na istraživanju prostora grada, njegovih nepredviđenih površina i zaboravljenih detalja. Finalista je nagrade Dimitrije Bašićević Mangelos za 2015. godinu.
Šta trenutno čitaš?
Imam naviku da čitam više knjiga u isto vreme i raznosim ih po kući. Na noćnom stočiću – Vinfrid Zebald Emigranti. U kupatilu Oto Horvat Olmóba menet, u dnevnoj sobi Čarobni breg, a ispod njega Kiša i hartija, Vladimira Tasića.
U kom prostoru radiš?
U dnevnoj sobi, na ulici, u krevetu, liftu, psećem parku. Sve zavisi od teme na kojoj radim. Volim i kuhinjski sto, podseća me na dane pisanja domaćih zadatka pod žućkastim osvetjenjem kuhinjskog lustera – ponekad se i školska efikasnost tako na trenutak vrati.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Krčkanje kafe, brujanje saobraćaja u daljini, prigušeni glasovi komšija, radio. Sve ono što mi govori da živim u gradu.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Sloboda(n), dom, knjiga, pas, kašnjenje, upload, dremka, Wizzair, prašina, nađeno, sve upitne zamenice, povratna karta, rečnik, vino, jebiga…
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Da prevaziđem sopstvenu nestrpljivost.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Možda bi bilo pretenciozno reći da pripadam ovdašnjoj umetničkoj sceni, jer ne mogu da dam odgovarajući odgovor na drugo pitanje. Čini mi se da je moje poznavanje umetničkih dešavanja/previranja kod nas nekako teoretsko, budući da iskustveno nisam bila uključena u zbivanja proteklih godina i decenija. Možda je simboličan početak spoznavanja umetničkih struja ovde u mom slučaju bila platforma Mangelos i galerija Remont, preko koje sam došla u kontakt sa brojnim umetnicima, galerijama i ljudima koji već duže vreme stvaraju i čine tu neuhvatljivu scenu. Sa druge strane, ne vidim svoj rad ni kao deo neke londonske scene, jer ona nikako nije homogena, to je niz kolektiva, studenata, samostalnih umetnika, koji svi imaju isti cilj – da prežive baveći se isključivo umetnošću. Na kraju, možda je jedina prava scena ona kojoj svi imamo pristup i samim tim joj pripadamo – veb scena.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
To se menja i nemam neku formulu koju primenjujem pri posmatranju umetničkih dela. Nekad mi se dopada nešto potpuno jednostavno kao recimo rad Helmuta Smitsa „Pamphlet” a nekada me zainteresuje nešto kompleksnije, narativnije. Rad kolumbijskog umetnika Oskara Murila na 56. Venecijanskom bijenalu koji nosi naziv Frequencies (an archive, yet possibilities) ima nešto od onoga što umetnici i kritičari vole da zovu „senzibilitetom” koji na mene deluje. Ipak, u ovom slučaju to je i opis medija u zagradi „(an archive, yet possibilities)” koji ima veliki udeo u mom opredeljenju za ovaj rad.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Volim jutro, tako da iskačem iz kreveta kada primetim da je ono na izmaku.
Da li postoji nešto/neko čemu/kome se diviš? Šta/ko bi to bilo/bila/bio?
U poslednje vreme se više divim životinjama nego ljudima. Naročito onim gradskim, napuštenim.
__________________
Naslovna fotografija: Oscar Murilla “Frequencies (an archive, yet possibilities)“, 2013-ongoing
