Marija Radoš / XIX Prolećni anale
XIX Prolećni anale
Proleće. Umetnost i društvo.
22. maj – 22. jun, Likovni salon Doma kulture Čačak
XIX Prolećni anale Likovnog salona održava se u periodu od 22. maja do 22. juna 2015. godine u Likovnom salonu Doma kulture Čačak. Ovogodišnja selektorka Marija Radoš, inače kustoskinja Nezavisne umetničke asocijacije Remont, za ovu izložbu odrabrala je da prikaže radove dvanaest autora: Šok zadruge, Aleksandrije Ajduković, Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg, Aleksandra Todorovića, Milice Ružičić, Vladimira Miladinović, Ivane Ivković, Nemanje Nikolić, Srđana Đilete Markovića, Olivere Parlić Karajanković, Predraga Damjanovića i Sandre Stojanović
Šta je Prolećni anale Llikovnog salona i kako je došlo do toga da si ti selektorka?
Prolećni anale je manifestacija koju Likovni salon iz Čačka organizuje sada već XIX put. Svake godine Likovni salon Doma kulture u Čačku odabere novog selektora, koji potom bira dvanaest autora (sa po 2 slike, kako je navedeno u pravilniku), oformi se tročlani žiri i dodeljuje se nagrada. Prošlog decembra sam dobila poziv da budem selektor ove godine i prihvatila sam ga.
Termini anale, likovni, salon i pravilnik, kao i činjenica da je u pitanju Čačak (a ne Beograd ili neki veći „velegrad“) su mi se dopali. Okoštale manifestacije ovog tipa plutaju javnim prostorom kao rudimentarne, autistične kapsule. Njihova analiza i kritika su kopanje u dubinu i širinu po društveno-istorijsko-političkom telu. Umesto ograđivanja i analize – gde je zapelo i šta ne valja, ja sam imala poriv da uđem u kapsulu i da je za početak prisvojim. Prisvajanje sam izvršila vrlo jednostavno – umesto korektnog selektorskog posla ja sam kroz kustoski „diktat“ ispričala ono što zaista imam potrebu da kažem i ono o čemu bih volela da ljudi razmišljaju. Po principu – možda izumiru manifestacije, ideje, društvene sfere, vrednosti… ali ja sam živa (ja čitaj mi).
Zvaničan naziv izložbe je Proleće. Umetnost i društvo. Problematizacija društvenosti i društvenog nit je koja povezuje dosta različite radove u selekciji. Da li je asocijacija na proleće takođe neka vrsta refleksije na društvena dešavanja?
Prvobitni naziv je bio – Proleće.To ima veze i sa npr. Arapskim prolećem, ali nisam želela da proizvodim kontekst na takav način. U samom startu sam bila sigurna da pojam proleće, sa svim značenjskim nivoima, obuhvata suštinu moje priče. A težinu mog ličnog poziva na proleće sam relativizovala banalnom refleksijom na Prolećni anale, jer, proleće se ne poziva ono je već tu… Pitanje je gde smo mi.
Nakon toga sam dodala Umetnost i društvo, jer malo jasnije komunicira ono čime se bavim. Moj fokus je zapravo pulsirajući odnos umetnosti i društvene svesti, pogotovu u domaćem kontekstu političkih previranja od 90tih naovamo. Zanimljivo je kako se te dve sfere približavaju i odaljavaju, sudaraju, raslojavaju tokom vremena.
Dvanaest umetnika u selekciji produkovali su radove iz vrlo različitih pozicija, različitih su generacija i realizovali su radove u različitim medijumima. Čime si se vodila pri izboru i kako to da izložbu čini baš ovaj sastav? Šta je to što tražiš u radu?
Svi radovi su na nekom nivou u bliskoj relaciji sa društvenom sredinom, inicirani su njome. Odabranih dvanaest umetnika predstavljaju jedan širok spektar izražavanja u tim okvirima. Kao što sam već napomenula selekciju sam zamenila „kustoskim“ diktatom. Izbor umetnika, a naročito izbor konkretnih radova bili su podređeni priči koju ću napisati ja ali se ona tiče mene, tiče se tih umetnika, tiče se umetnika koji nisu ušli u selekciju jer mora samo 12, tiče se publike… tiče se svakoga. Moram da kažem da inače izbegavam da instrumentalizujem značenja umetničkih radova i da ih u tom smislu „koristim“, ali sada sam upravo to uradila. Napravila sam komunikaciono telo od mene, umetnika i izabranih radova. „Prišila“ sam nas u celinu na mestima na kojima se prirodno naslanjamo, trudeći se da nikoga ne oštetim a da zajedno budemo živi. Volela bih da nas bar par ljudi iz publike zaista tako doživi. Da doživi nas kao ravne sebi. Cilj mi je bio da značenjske segmente svakog od radova prikažem kao deo šireg narativa čija je poenta stavljanje u fokus društvene situacije sistematskog urušavanja i promena sistema vrednosti, društvenih prioriteta, u našoj bliskoj istoriji. Sve ovo se odražava na kvalitet života i smatram da je bitno o tome razgovarati.
Kada već pominjemo kvalitet života u kontekstu društvenog sistema, bitno je osvrnuti se na političke okvire i konotaciju ove izložbe. Reprezentativne manifestacije poput anala se vezuju za period poprilično elitističkog odnosa prema umetnosti, a u ovom slučaju buržoaski salonski format apropriran je i prilagođen u vreme jugoslovenskog socijalizma. Zatim, u trenutnom sistemu, kome pridaješ entropijske atribute, anale apsolutno gubi funkciju i ulogu, pa samim tim donekle i smisao. Pristankom da učestvuješ u selekciji za ovu manifestaciju, na neki način postaješ saučesnikom u celoj stvari. Kako bi opisala vezu između koncepta postavke i pomalo kontradikotornog konteksta u kome će ona biti predstavljena?
Svi smo svesni da živimo u periodu kada su “polomljeni”institucionalni rudimenti u Srbiji lišeni funkcije i moći, ali su još uvek prisutni. Kao što postoji tendencija da se “osvajaju” fizički napušteni prostori tako i ja osećam da sam na svoj način osvojila simbolički prostor institucije Prolećni anale Likovnog salona u vremenu trajanja ove izložbe. Htela sam da istupim iz svih mogućih modaliteta; moja koncepcija nema puno veze sa savremenim trendovima u kustoskim praksama, a definitivno nema nikakve veze sa (fiktivnim) autoritetima tradicije salonskog formata. Ono što sam želela da postignem je da prostor Prolećnog anala, koji doživljavam kao mesto bez nekog realnog značenja, stavim u funkciju umetničkih radova u okviru izložbe Proleće. Umetnosti i društvo. i značenja koje oni proizvode.
