Srđan Veljović / Ili zašto je Nenad Racković veliki umetnik
Racković – skica jednog slučaja
Racković – Veljović, fotografije
ili zašto je Nenad Racković veliki umetnik
Ovo je izvod iz obimne serije fotografija koje nastaju od 2003. godine i rezultat su komunukacije unutar relacije Nenad Racković – Srđan Veljović. Iz mnoštva značenja koje sobom ove fotografije nose, na ovom ćemo mestu izdvojiti neka i time urediti ovaj iskaz.
Metod umetničkog delanja Nenada Rackovića se najpreciznije može opisati kao social sculpturing, svojevrsne intervencije u javnom prostoru. Njegov alat su provokacija, nenadanost, iznenadne nekauzalne intervencije. Takav način obezbeđuje pažnju, koncentrisanu pažnju, iz koje sledi moć. Moć i ubedljivost.
Prvi rad koji izdvajamo jeste iz 2004. godine na stepeništu SKC-a. Performativni iskaz koji naznačava svu zavodljivost situacije koja neminovno vodi u pad, u katastrofu i kojoj se, tome uprkos akter prepušta. Taj diptih, koji se može nazvati „Nacionalni projekat 90-tih“, predstavlja mimezis nacionalnog projekta koji je sprovođen 90-tih.
Slede dve obimnije serije fotografija na kojima Racković fanatično izvodi dva, svesno preuzeta identiteta: klaberski i skejterski. Klaberski podrazumeva redovno posećivanje klupskih dešavanja gde preuzima dvojaku ulogu, ulogu učesnika i onoga koji dekonstruiše događaj. Navedeni metod inovativno i istrajno sprovodi na mestu koje mu obezbeđuje publiku i komunikaciju, preuzimajući događaj i podređujući ga svojim ciljevima, sa punom svešću o posledicama takvog delanja.
Skejterska faza – svakodnevno/noćno izlaženje na ulice i vožnja skejtborda. Ulaženje u komunikaciju sa ostalim učesnicima i crtanje sopstvene granice dozvoljenog, uvođenje svojih pravila igre. Rizik.*
Te su akcije bile sukcesivne u vremenu, prelazeći iz jedne u drugu. Snaga i besprekornost, gotovo fanatičnost izvedbe, tvore naizgled i ne samo naizgled njegov lični prostor slobode i samoostvarenja. Te su akcije jasni, direktni i estetski superiorni iskazi, nalik vožnji longboard-a niz ulicu Kneza Miloša petkom popodne. Na višem, značenjskom planu ukazuju na lakoću menjanja identiteta, na (ne)komformizam, odustajanje od slobode i lako uskakanje u ekstremne pozicije. Rackovićeva inverzna slika realnosti je savršenom preciznošću zrcali i problematizuje. Njegov singularni nekomformizam jeste slika našeg opšteg konformizma.
Sada napuštamo prostor prošlosti. Imamo povlačenje ka sebi, introspekciju, preispitivanje, čišćenje. Higijena. Gozba. Novi početak. Smeštajući ovaj čin u sadašnje vreme i ovaj prostor dolazimo do dileme: anticipacija ili utopija? Da li se postalo pametnijim?
__________________
Ivan Tokin o Rackoviću u blogu Sloboda Nenada Rackovića
