Miloš Tomić / Lopte
Lopte
1.
Pre jedno mesec dana, na ulici sam se skoro posvađao sa svojim skoro petogodišnjim sinom. Kojim putem da se vratimo kući? Donjim, kraćim-bučna ulica, puno kola..hteo je on. Ili gornjim – tiša ulica sa drvoredom i poslastičarnicom…malo duži put -hteo sam ja. Jedni način da ga ubedim, bio je uz obećanje da će se na putu desiti nešto neočekivano, neko iznenađenje. Koje? – nisam znao. Gornij put je već bio pri kraju i već je bilo: “Lažovine!” (lažov, na Drenovom jeziku) “Gde je to tvoje iznenađenje?” …šta sad? Ali tada je, niotkuda, niz Skadarliju naišao jedan đak osnovac, šutirajući ispred sebe poveći okruglasti kamen. Drenu se to svidelo i prihvatio je kamen da ga šutira dalje, a nepoznati dečak nam je prišao i sasvim prijateljski, i iznenađujuće prisno ispričao kako su na prvom času fizičkog u školi u nedostatku prave lopte
ceo čas igrali fudbal ovakvim jednim kamenom. I da je bolelo puno i kako su se svi dečaci u učionicu vratili na petama.-)
…
“I kako si znao da će nas na putu čekati iznenađenje!?”, pitao je Dren… .-)
2.
Na putu za Železnik, sa leve strane ima jedna velika napuštena kuća koju su okupirali Romi i izbeglice. Haos razbacanih predmeta, gomila dece…ma, mora da tu ima i neka probušena, zafrljačena lopta, razmišljam. Jednom sam biciklom stao ispred te kuće. Deca iz dvorišta prestala su sa fudbalom i okupila se oko mene, onda ih rasterao neki besposlen čovek koji tu živi i počeo da mi priča o svojim problemima koje ja … ne mogu da rešim. Kao izbeglica žalio se na uslove života i na komplikovan suživot sa romskim porodicama…a ja sam preko njegovog ramena diskretno skenirao dvorište i spazio jednu bušotinu na krovu šupice i još jednu, probušenu, negde u blatu. Slušao sam ga i stvarno me je bilo sramota da ga prekinem i skrenem temu sa pravih životnih problema na tako nevažnu sitnicu: komad đubreta – bušnu loptu.
3.
Kao nepopravljivi đubretar, bacio sam se na ovu “poslednju” kolekciju otpadaka- starih, probušenih, ižvakanih lopti. Nalazim ih (i kradem od pasa) po zapuštenim dvorištima, divljim obalama reka, između zarđalih brodova. Pecaroši mi pomažu da ih lovim iz vode, lomatam se po šiblju, propadne mi noga u prljavi vodu, omiljene pantalone sam pocepao i ne mogu da se više zakrpe. Ali se kao dete obradujem i proderem kad nađem jedva prepoznatljiv, raskupusani stari fiudbal. A nisam vešt fudbaler. I nikakav navijač nisam. Ali me ove lopte oduševljavaju svojim bekstvom od savršenog oblika lopte. Perem ih kući u kadi, cedim pesak, mulj i rečnu vodu iz njih. Sušim ih na novinama u dvorištu i ne mogu dovoljno da ih se nagledam. Kao da su devojke.
__________________
Korišćene fotografije sa doktorske izložbe Miloša Tomića “Atlas đubreta” u galeriji Rektorata univerziteta umetnosti u Pragu 2013, i sa Noći muzeja, Kuća kulture, 2014.
