Lidija Merenik i Ivan Grubanov / 56. Bijenale u Veneciji
O utiscima sa učešća na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji razgovarali smo sa predstavnicima Paviljona Srbije, komesarkom Lidijom Merenik i umetnikom Ivanom Grubanovim. Njihov projekat Ujedinjene mrtve nacije otvara pitanja o značenju i statusu pojma nacije u savremenosti, istovremeno ukazujući na kontekst Venecijanskog Bijenala kao “istorijske plaforme za projekcije i reprezentacije različitih vizija modernosti”. Izložba u Paviljonu Srbije je svečano otvorena 7. maja i biće otvorena do 22. novembra 2015.
Otvaranje Bijenala u Veneciji je završeno, a izložba u Paviljonu Srbije je uspešno startovala. Pretpostavljamo da su se utisci slegli. Da li ste zadovoljni učešćem na Bijenalu i kako sa ove distance posmatrate nastup u nacionalnom paviljonu?
Lidija Merenik: Ovogodišnje učešće Srbije na Bijenalu je, sudeći po brojnim pozitivnim i emocionalnim reakcijama publike i ino štampe, svakako nama najuspešnije u 21. veku, a možda i više od toga. Izložba u našem paviljonu dobila je i još dobija veliki broj afirmativnih osvrta i prikaza u međunarodnoj dnevnoj i stručnoj stampi (o čemu svedoči press kliping), veliki broj pozitivnih osvrta stručnjaka, kao i samog umetničkog direktora, Okvuija Envezora.
Ivan Grubanov: Paviljon Srbije na ovogodišnjem Bijenalu važi za jedan od najzapaženijih, neki od najznačajnih kustosa savremene umetnosti poput Akile Bonita Olive, Renea Bloka, Adama Budaka, Filipa Pirota, izjavili su da je upravo srpska prezentacija najbolji odgovor na situaciju nacionalnih umetničkih reprezentacija na Bjenalu. Sam Okvui Envezor, kustos ovogodišnje centralne izložbe, je bio impresioniran postavkom i u knjizi utisaka je opisao kao fantastičan umetnički rad, u isto vreme promišljen i emotivan. Paviljon je dobio na desetine dokumentovanih pohvala u vidu prikaza i recenzija u Italiji, Španiji, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Kanadi i to od najrenomiranijih časopisa poput LeMond-a, Le Figaro-a, The Guardian-a i mnogih drugih.
Jedna od glavnih težnji ovogodišnjeg umetničkog direktora Bijenala, Okvuija Envezora, jeste uspostavljanje aktivnijeg dijaloga između različitih kultura, te artikulacija umetničkih gestova koji ne progovaraju sa dominantnih geo-političkih pozicija. Projekat Ujedinjene mrtve nacije, koji ste predstavili, referiše na ovaj kontekst. Da li mislite da je Bijenale u Veneciji, kao izložbu sa jasnim istorijskim i ekonomsko-političkim background-om, moguće transformisati tako da svim umetnicima i zemljama koje učestvuju omogući ravnopravan stepen vidljivosti?
Ivan Grubanov: Manifestacije, kao i institucije, u današnjem neoliberalnom svetu pripadaju prvo onima koji ih finansiraju, pa onda onima koji su im domaćini. Centralizovani pogled na svet, pa i umetnički svet, ima interes da izvrši aproprijaciju drugačijih viđenja i inkorporira ih u sopstveni imidž pluralizma, da bi nastavili da stiču legitimitet za svoju centralizovanu viziju i ponovo dokazali da se celokupan svet najjasnije vidi upravo kroz nju. Iskustva umetnika koji su izvlačeni sa periferije da bi svoj matični kontekst prikazali na način koji odgovara centalizovanoj perspektivi najbolje govore o tome.
Lidija Merenik: Nominalno, Bijenale je već transformisano na taj način. Envezor je barem “stanje stvari” tako ove godine postavio. Suštinski, Bijenale nikada neće prevazići igre moći i politički oportunih odluka, budući da je pre ogledalo savremenog sveta, a manje ili nikako njegov delatni (a ne tek salonski) kritičar. Ove godine je pokušaj kritičkog govora komodifikovan munjevitom brzinom.
Izložba u Paviljonu Srbije problematizuje istorijske procese i njihovo ispoljavanje u polju slikovnog – simboličkog i političkog. Da li nam možete reći nešto više o odnosima slike i istorije, kao i o odnosu vizuelnog i političkog domena koje ste izgradili kroz izložbu?
Lidija Merenik: Odgovor na vaše pitanje bio bi moj tekst za katalog nacionalnog paviljona. Ipak, propustila sam jedan važan aspekt koji je izašao na videlo tek kada se publika našla na našoj izložbi – to je individualni, osećajni trenutak suočavanja sa istorijom, prošlošću, stvarnošću – najneverovatnije emocionalne reakcije ljudi, bespomoćnosti ako ne i uzaludnosti postojanja pojedinca pred istorijom, bivanjem zatočenikom prošlosti. U tom pogledu, paviljon je ambijent individualnog sećanja i katarze, savršena ravnoteža u kojoj deluju autohtono umetnički i kritičko-politički, “sećajući” govor.
Ivan Grubanov: Postavka u paviljonu je slika, podna slika po kojoj se hoda, načinjena bojama i hemikalijama, gde su kao oruđe korištene nacije kojih više nema, njihovi simbolički ostaci i iskustva. Paviljon je poprište događaja koji se tu nedavno odigrao, performativnog natapanja simboličkih iskustava i ostataka da bi ostavili obris i projekciju u sadašnjem trenutku. Naša podna slika vezuje istoriju i prošlost sa incidentnosću sadašnjeg trenutka, ona se odigrava pod našim stopama svakim korakom koji pravimo na njoj.
Proces pripreme izložbe je tekao transparentno – mediji su u nekoliko navrata izveštavali o fazama produkcije rada pre izlaganja u Veneciji. Koliko je gest transparentnosti važan tokom realizacije ovakvog projekta i šta bi ste na osnovu iskustva realizacije nastupa na Bijenalu izdvojili kao važno za predstojeće nastupe?
Ivan Grubanov: Čitava nasa postavka je jedna od najzahtevnijih na Bijenalu, a imala je tehničku preciznost i završnu obradu kojoj po savršenosti može prići svega dva ili tri paviljona u Đardinima i to smo napravili za novac koji veće zemlje odvajaju za kataloge svojih izložbi. Uz to smo izvršili temeljnu rekonstrukciju najzapuštenijih i najosetljivijih delova paviljona, čime smo obezbedili punu funkcionalnost objekta sledećih 25 godina. Najbitnija je transparentna i stručna selekcija predstavnika i organizacionih timova kako bi jedno od naših najvećih kulturnih blaga, Paviljon Republike Srbije u Đardinima, bio temeljem uspostavljanja nove, kvalitetnije vidljivosti savremene srpske likovne scene.
Lidija Merenik: Ovogodišnjom izložbom se na Bijenalu nametnuo novi i viši standard rada i predstavljanja paviljona. Imali smo izuzetan tim koji je radio na realizaciji i promociji paviljona. Premda smo nailazili na puno prepreka koje smo savladavali korak po korak. Želim svim budućim komesarima i organizatorima da postignu naš standard i imaju tako dobar i efikasan tim. Želim im puno sreće.
Šta za Vas predstavlja nastup u Paviljonu Srbije na Bijenalu u Veneciji, koji odnos imate spram nacionalne reprezentacije u ovom kontekstu?
Lidija Merenik: Isto što i nastup košarkaške reprezentacije pod državnim grbom na Olimpijskim igrama.
Ivan Grubanov: Nacionalna reprezentacija u umetnosti je relikt epohe moderne koji i dalje služi nacijama koje su ga uspostavile da održe kontinuitet kulturne hegemonije. Veoma mi znači sto sam dobio prilku da dekonstruišem ideju nacionalnih paviljona na Bijenalu u Veneciji kroz simbolički paviljon nacija koje više ne postoje.
Za kraj – koje biste umetnike i izložbe u nacionalnim paviljonima izdvojili kao posebno važne/interesantne na ovogodišnjem Bijenalu?
Ivan Grubanov: Pamela Rozenkranc u Švajcarskom paviljonu, Džejms Beket u Belgijskom paviljonu, Pepe Salazar u Španskom paviljonu.
Lidija Merenik: Grčki paviljon, Ruski paviljon, Nemački paviljon, Kineski paviljon, Japanski paviljon.
