Karkatag
Karkatag je umetnički kolektiv iz Beograda formiran 2009. godine. Funkcioniše u polju interaktivne umetnosti i novih medija, na granici sa performativnim.
Radovi Karkataga su najčešće svojevrsne mašine, obično većih razmera, koje u interakciji sa publikom izazivaju–sprovode unapred „režirane” efekte. Izložene, odnosno ponuđene ili podmetnute na upotrebu, ove mašine dovode publiku u situaciju da postane aktivni učesnik, performer, a događaj koji se generiše kroz njihov rad–upotrebu predstavlja neodvojivi i suštinski deo samog ostvarenja.
Karkatag je dosad učestvovao u brojnim izložbama, festivalima, javnim i privatnim akcijama u Nemačkoj, Engleskoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Švajcarskoj, Crnoj Gori i u više gradova Srbije. Karkatag kao deo Nacionalne selekcije osvaja Zlatnu medalju za pokretanje dijaloga na Praškom Kvadrijenalu 2015. Takođe, 2015. osvaja Nagradu za razvoj, britanskog programa Gone in 20 Minutes za nove umetničke projekte na otvorenom i The Oxford Samuel Beckett Theatre Trust nagradu i produkciju u Barbican centru u Londonu za 2016. u kolaboraciji sa britanskom grupom Collectif and then…
Karkatag od 2010. vodi neformalni rezidencijalni prostor u Svilajncu, a od 2015. pokreće otvorenu radionicu Praksa Makrespace Belgrade u Magacinu u Kraljevića Marka.
Karkatag je deo Asocijacije Nezavisna Kulturna Scena Srbije.
Šta trenutno čitaš?
>> Claire Bishop, Delegated Performance: Outsourcing Authenticity i, ponovo, posle mnogo godina Služio sam engleskog kralja Bohumila Hrabala (u svoj njegovoj sočnosti).
>> Nažalost ništa, to me bas muči, nikako da mi neka pametna knjiga padne šaka sama od sebe, a ne nalazim vremena da istražujem. Što se teorije tiče, dosta smo pametne litereature izvačili sa aaaaarg sajta, pa onda od reference do reference… (on, zbog svoje polulegalnosti stalno menja naziv i adresu, pa je ne vredi navoditi tačno).
>> U poslednje vreme gledam dokumentarce. Najčešće Hercogove. Poslednje što sam gledao je “Bells from the deep”, o sujeverju u Rusiji. Tu se pojavljuje i Alan Čumak. Koji performans.
U kom prostoru radiš?
To je lakše pitanje nego pitanje gde živimo. Atelje/bašta/rezidencijalni prostor u Svilajncu je prvi prostor koji smo zaposeli za rad i ugošćavanje drugih umetnika i prijatelja. Tamo se najbolje osećamo. Tamo odlazimo iz Beogradskog kataklizmičnog socijalnog života. Tamo se koncentrišemo i natenane radimo. Tamo smo sebi napravili outdoor saunu. Tamo je kroz razne zvanične i nezvanične rezidencije, kroz organizovane letnje škole ili spontana okupljanja gostovalo preko 100 različitih umetnika i prijatelja i većina ih je ostavila nešto iza sebe.
Novi prostor u kome radimo je podrum Magacina u Kraljevića Marka u kome smo od maja pokrenuli projekat/otvorenu radionicu Praksa Makerspace Belgrade. Ideja tog projekta, pa samim tim i mesta, je pre svega da ljudi mogu da dođu i rade svoje projekte za koje im treba malo profesionalniji alat i određeni nivo tutorstva/pomoći. Taj prostor je divan zato što je tu gde jeste, zato što ljudi stalno promiču i nešto petljaju; stvara se neka mikro-zajednica petljatora takoreći, a to je uvek inspirativno.
Koji ti je omiljeni zvuk?
>> Ha, pa to je malo zicer pitanje za nas ljude koji radimo sa metalom. Pošto znaš ono kad ideš negde, npr. na moru ulicom i sve je super, ali onda ti odjednom bude još više super, i onda shvatiš da si negde s neke terase čuo brusilicu.
>> Volim nematerijalizovane zvuke pevušenja melodija u glavi, i taj osećaj kao da sviraš mozgom.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
>> Pravo je pitanje koje mi/nam reči fale, jer njih je svakako mnogo više i često osećam tu skučenost i nemuštost da artikulišem sopstvene misli, da nazovem stvari koje su nove i tek nastaju, pa čak i da prevedem nešto što je odomaćeni pojam u nekom drugom jeziku.
>> Mućkalica, šašoljiti, rđa, javašluk, potucanje, žabokrečina, zloslutno, žutokljunac, kao i ono kao… ovo su prve koje dolaze, najbolje su sigurno zaboravljene.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Pa ima ta neka neuhvatljiva „postpost” scena čije prisustvo osećamo, ali ne možemo da je definišemo. Uglavnom su to ljudi koji su počeli da rade u poslednjih pet, šest, sedam godina. Karakteriše ih izvesni nihilizam, radije nego bunt ili idealizam, koji je pokretao neke prethodne generacije. Možda je to zapravo „postrazočarana” generacija i scena gde se u malo stvari veruje, ali joj je samim tim i malo toga „sveto”; nema mnogo šta da se izgubi i to sve gradi osećaj velike slobode. Od ovoga se pritom (po pravilu) ograđujem kroz tezu da je teško pričati o stvarima koje su „sad”.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
>> Volim kad stvari nisu suviše definisane, analitične, kad može da se čita i učitava. S tim u vezi jako je bitan humor, kad umetnik nije preozbiljno shvatio to da je gospodin umetnik. Volim umetnost koja je doživljaj, posle koje se osećas kao Supermen, kao da si dobio nadogradnju. Poštujem i suptilni prefinjeni detaljni posvećeni filigranski rad, jer govori o strasti umetnika i u totalnoj je suprotnosti sa konzumerističkom kulturom. Najviše, ipak, volim ludake, projekte za koje pomisliš da su nemogući, radove za koje pomisliš da niko normalan ne bi mogao tako nešto da smisli. Ludilo će spasiti svet.
>> Volim promišljenu, slojevitu umetnost. Volim kada nisam siguran da li je nešto stvarnost ili fikcija. Volim ozbiljne teme, kada ih neko dobro ispriča, ili na dobar način prizove našu interpretaciju.
Johan Grimonprez /Dial History, Pierre Huyghe /Untitled, Philippe Parreno /How Can We Know the Dancer From the Dance
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Zbog Miše psa. Ranije je bilo jako teško ustajati u 8 ujutru. Sad je baš zabavno.
Dopuni:
2015. godina nam sada izgleda kao zbunjujuće uspešna.
2015. ćemo pamtiti po Kvadrijenalu, Londonu, Semjuelu Beketu, Mousonturmu
2015. smo u Whitechapel galeriji u okviru izlozbe The London Open 2015 videli Nelmarie du Preez i Loops of Relation
Za 2016. planiramo da letujemo u januaru, istrazujemo prostranstva kvazinauke, preispitujemo turizam, porinemo u Lincu u Dunav svoju najveću mašinu dosad napravljenu, zbunjujemo pošten narod, izgaramo u znoju za ideju, šarmiramo Barbiken i London, napravimo mini uradi-sam nuklearni reaktor…
