Jason Cantoro / Trag od papira
Novi gost u rezidencijalnom boravku u organizaciji Beo_Project-a je kanadski umetnik Jason Cantoro. U Ostavinskoj galeriji je izložio skulpturalne forme od papira inspirisane origamijem. Na savijenim printovima su razni računi, potvrde i formulari koje je Jason dobio ili morao da popuni tokom svog boravka u Beogradu.
Umetnost i grafički dizajn su discipline koje su danas sve bliže. Vi radite umetnost ali se bavite i ilustracijom i grafičkim dizajnom. Kakav je vaš odnos prema pomenutim oblastima i kako ih mirite u svom radu?
Mislim da je šteta što su odvojene. U školama još uvek imamo različite fakultete za svaku. Ljudi vole da etiketiraju stvari da bi mogli da kažu da se bave umetnošću ili dizajnom. Kada radite oba, onda obično oni koji se bave umetnošću kažu da vi radite dizajn, a oni koji se bave dizajnom misle da ste vi umetnik. Dakle, vi ste niko. Zabavno je na neki način biti u poziciji između. Moj rad u oba polja utiče na ono drugo. Hrane se međusobno. Kada me neko pita da uradim poster, pokušaću da napravim nešto što će odgovoriti zahtevima i što će biti drugačije od mojih umetničkih radova. Često otkrijem da je neki deo naručenog rada zanimljiv i da mogu da ga uključim u svoj rad na polju umetnosti.
Čini se da u polju dizajna postoji više komunikacije, tu je klijent sa svojim zahtevima i ciljevima i sa njime se mora sarađivati. Tokom rada na umetničkim radovima smo više sami sa sobom.
Umetnost je bliža masturbaciji, to je nešto što radite za sebe. U umetnosti ima previše ponude, ali nedovoljno potražnje. Mnogo je umentosti koja ne doseže do publike dovoljno, što je šteta.
Na vašem sajtu se mogu videti prizori gradova, floralni motivi, ima preuzetih slika koje su bliske izrazu steam punk-a itd. Kako birate predstave i predloške za svoje printove? Da li ih preuzimate sa interneta ili koristite svoje fotografije?
Nabasam na njih. Uglavnom koristim svoje fotografije ili nalazim stare slike koje modifikujem. Prizori gradova i pejzaža su moje fotografije urađene tokom letovanja ili putovanja. Puno fotografišem. Kod kuće radim na njima i gradim printove, sitoštampe.
Kako odlučujete šta je važno i šta ćete koristiti za svoje radove?
Verujem da treba manje razmišljati, a više raditi. Mislim da je razmišljanje precenjeno. Koliko god razmišljali, kada počnete da radite rezultat će biti mnogo drugačiji od onoga što ste isprva zamislili i što ste očekivali. Upravo to iznenađenje dobijenim rezultatom je najbolji deo bavljenja umetnošću. Konačni rezultat je samo objekat, a umetnost se dogodi u procesu. Za mene je proces važniji. Da napravim paralelu, mnogo je zanimljivije dok jedete, neko nakon toga.
Hajde da pričamo o sitoštampi kojom se najčešće bavite. Najpre ste radili uobičajenu štampu na ravnim površinama, a onda ste prešli na trodimenzionalne forme, što je izvelo sitoštampu u prostor. Sada radite štampu na poligonalnim površinama koje dobijate iz origami iskustva, a koje možemo videti i na ovoj izložbi.
Sitoštampom se bavim preko petnaest godina. Volim slike, jedem slike, sanjam slike, ali na kraju su slike previše lake za konzumaciju. Okačite neku sliku na internet i ljudi misle da su je videli, da su videli sve što ona nudi i da ne moraju da je vide uživo. Kada izađem u prostor sa štampom onda ona mora da se vidi, ima mnogo više toga da se vidi. U ovo postinternet vreme svi su apdejtovani, svi su onlajn, svi su u mogućnosti da kupuju stvari dok su na mreži, da vide stvari, da konzumiraju stvari i to u potpunosti menja kako radimo, kako putujemo, kako srećemo ljude, kako komuniciramo. Moramo taj doživljaj da uključimo u umetničku praksu. Zato je zanimljivo praviti umetnost koja mora da se doživi a ne samo da se brzo vidi na internetu.
Za ovu izložbu ste prikupljali razne priznanice, račune i formulare tokom boravka u Beogradu, a onda ih uveličavali i savijali u trodimenzionalne papirne objekte.
Ja to nazivam mekanom strukturom kontrole društva. Sve su to stvari koje su naizgled veoma važne, ali ispada fakultativne. Na primer, beli karton, mnogi ni ne znaju da moraju da ga popune kada kao stranci borave u Srbiji. Pre dolaska sam pozvao svoju ambasadu (Kanade) i pitao da li je potrebno da uradim bilo šta. Oni su mi rekli da je sve u redu i da ne moram ništa da uradim, samo da dođem. A onda sam došao i prva stvar sa Draganom (Strunjaš) iz Beo_Project-a koju sam uradio bila je odlazak u policiju da prijavim boravak. Otišli smo i službenik mi je tražio pasos i popunio podatke. A onda je Dragan morao da potiše, ne ja. Kada sam pogledao papir, video sam da je upisan datum dolaska, ali nije bila popunjena rubrika u kojoj je trebalo navesti datum odlaska. Zato sam taj rad nazvao “Ne odlazim nikad”.
Tu je račun iz taksija.
Da, to je klasični taksi račun koji je poluprazan. Taksisti ti kao prave uslugu jer možeš da upišeš informacije koje želiš. Ali taj račun završi na nekoj gomili i često se nikad ne iskoristi. Mekana struktura ponovo, te stvari bi trebalo da su važne i zvanične, ali se negde izgube i ne predstavljaju ništa.
Koja je priča vezano za ovaj račun?
Ovo je kazna iz autobusa. Kada sam prvi put ušao u gradski prevoz raspitivao sam se kako se plaća autobuska karta u Beogradu. Rečeno mi je da ne moram da kupujem i da to niko ne plaća. A ja sam želeo da platim, jer tako zamišljam da bi stvari trebalo da se rade. U momentu kad mi je prijetelj rekao da ne brinem pojavile su se tri kontrolorke i uhvatile me bez karte. Naplatile su mi 2000 dinara i na tom računu koji sam dobio postoji mesto da se napiše moje ime, ali se to nikada ne popunjava. Ponovo je to kao važno, mora da se plati, ali se formular ne popunjava kako treba i do kraja i ne znači ništa.
Ovaj papir je sa kanadske granice?
Kada prelazite granicu sa foto opremom i drugim vrednim stvarima, morate da popunite papir da ste izašli sa tim da ne bi platili poreze na ulasku. I, ponovo, to je nešto što bi trebalo da uradite, ali su jako male šanse da će vas neko pitati za taj papir. Mekane strukture ponovo. Sa tim mekanim stukturama ja pravim prostorne strukture. To su zvanični dokumenti i navodno su jako važni, ali su na papiru i veoma su podložni gubljenju, cepanju, gužvanju.
Na ovoj zidu je samo savijeni beli papir?
Ovo je ono što nađete u svom novčaniku na kraju puta, potpuno izbledeo i zgužvan papir za koji više ne znate šta je i pitate se gde ste ga dobili. Na ovo papiru je projekcija sa svim mojim fotografijama sa ovog putovanja.
Za kraj, koje je najbolja i najgora impresija iz Beograda?
Najbora je svakako dim cigareta. Ostalo je stvarno super. Dopao mi se Beograd. Vratio bih se sutra, sledeće godine ili svake godine.
______
Jason Cantoro živi i radi u Montrealu, Kanada. Praktikuje sitoštampu na papiru i drvetu, murale i javne radove, kao i kreiranje slika i njihovu primenu na različite medije i skupturalne podloge. Smatra da umetnost i dizajn spadaju u istu porodicu i da su više nego komplementarni, da neguju jedna drugu.