Ispod površine?! / Bojana Stamenković
Izložba Ispod površine?! Bojane Stamenković otvorena je u Umetničkom prostoru U10 i trajaće do subote, 14. januara. Autorka će sa publikom o izložbi razgovarati u utorak, 10. januara u 19 časova.
Umetnica se bavi pitanjem margine i drugosti, posebno ugroženim pozicijama u kojima se žene mogu naći, i to sa feminističkim čitanjem koje se provlači kroz svaki od radova. Kao lajt motiv izložbe, Bojana koristi vez, kao tradicionalno ženski umetnički medij, koji je kroz istoriju smatran pukom dekorativnom umetnošću i ženskim poslom, i samim tim je u klasičnoj podeli umetničkih medija uvršćen u tzv. niske umetnosti. Tradicionalni ženski ručni radovi, kao što su šivenje, vez ili tkanje, se pojavljuju u svim radovima.
U jednoj seriji radova, umetnica projektuje pejzaže, frejmove iz filma „Virdžina“ Srđana Karanovića, na ručno pravljenu tkaninu, ili veze preko pejzaža iz istog filma, koje na zid projektuje grafoskopom. Ona na pejzaž gleda kao na jednu od najzastupljenijih tema u zapadnoj, muškoj istoriji umetnosti, a tako ogoljen planinski, kakav u Karanovićevom filmu upravo predstavlja savršeno patrijarhalnu scenografiju, ona suprotstavlja mediju koji ukazuje na virdžininu pravu prirodu. Dalje nas podseća da i u veoma patrijarhalnim sredinama transrodni identiteti postoje, ali su oni nametnuti i imaju ulogu isključivo da održe status quo, pa tako žena ne dobija veće slobode, već se samo na nju prebacuje uloga održavanja patrijarhata. Umetnica, kroz citiranje doktorse disertacije Suzane Milevske, film posmatra kao negativan primer pokušaja prevazilaženja tradicionalnih okvira patrijarhalnog sistema.
U radu Ispod tepiha umetnica se okreće svom ličnom iskustvu i zajedno sa koleginicama, umetnicama Isidorom Krstić, Ivanom Smiljanić, Nedom Nikolić i Mirjanom Đotunović, promišlja pitanje žena migrantkinja i umetnica migrantkinja. Svaka od ovih umetnica je rođena u Srbiji, ali je deo svog školovanja ili života provela ili provodi u Austriji. One su kroz razgovore s Bojanom govorile o svojim iskustvima, pravima i izazovima, kao i osećaju odbačenosti, drugosti i niže vrednosti. Rezultat ovih razgovora je tepih istkan od belog platna na kojima su sedele tokom sastanaka u prirodi. Ispod tepiha su ispisane rečenice i misli do kojih su došle u ovim razgovorima, a koje su na njih ostavile najjači utisak.
Bojana Stamenković u svim radovima ženu vidi kao slabiji, ugroženiji pol, i vidi je na suprotnoj strani u odnosu na dominantniji i vladajući, muški svet. Ona postavlja pitanja, ali bez interesa da na njih odgovori. Na izložbi je prikazano viđenje jedne strane bez želje za diskusijom ili bilo kakvom komunikacijom. Tako izložba umesto da osvrtom na važna pitanja ženskog položaja i identiteta otvara dijalog, postaje budoarska, intimno ženska i isključiva, samo ukazujući na probleme koji se nalaze ispod površine, ali bez želje da ih odatle izvuče.
