Irena Ristić
Irena Ristić piše, proba, režira, smišlja i izvodi radove, sklona socijalnim ogledima i psihološkim istraživanjima umetnosti, predaje, piše, objavljuje, uređuje, ponekad organizuje, sa studentima polemiše, i opet piše…
Šta trenutno čitaš?
„Čovek bez svojstava” Robert Muzil
U kom prostoru radiš?
Skoro u svakom. Mora biti toplo.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Volim zvuk probe. U stvari, kad zuji struja jer nije dobra instalacija i onda drugari bolje povežu kablove i sve se odjednom utiša, a glas odjekuje.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Mi, pas, tlapnja, dakako, ogled, tiho, peripetija.
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Višak očekivanja.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Ne vidim sebe kao deo, pre će biti obrnuto. Taj deo je scena u nastajanju. Širi se postepeno, odoleva radikalnim retorikama…
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radova koje voliš?
Iznenade me, probude, ako misle brzo i ako su drski.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Zbog treme.
2015. sam se zaljubila zamalo.
Izmišljam.
Pamtiću je po drugarstvu i jednom velikom gubitku.
Za 2016. planiram da nosim rukavice.
Jednom ću možda živeti na moru.
