• Registrator
• 20.11.2015.
• 0
  3694

Intervju sa Armand Pierre Armanom / Zoran L. Božović (1991)

Vi ste bili član grupe “Novih realista”. Šta o tome mislite iz današnje perspektive?

 

Kada ste mladi, grupe su veoma korisne, jer, budući da ste mladi i nastojite da se dokažete morate da se dokažete, i u nečemu što već postoji, i morate da budete zajedno sa nekim drugim umetnicima, svojim vršnjacima. To je jedna od funkcija grupe. Čak iako se umetnici u grupi vrlo razlikuju – jer ako me pitate kakav je odnos između umetnika kao Iv Klajn i Spoeri to je mnogo – ali ta se grupa zvala grupom “Novih realista”. Rekao bih da su ljudi koji su bili najviše neorealisti u to vreme bili oni koji su koristili gradske predmete, što znači iz svoje civilizacije, kao umetnici koji su koristili postere, neke uobičajene predmete kao ja ili Spoeri, bilo je realistično jer smo koristili stvarne predmete, ali ne mnogo pored toga. Pretpostavljam da je to bio uobičajen postupak koji je mogao da se primeni na sve tipove umetnosti. Kada neko radi fotografsku predstavu i ona može biti realisticna, a ako je hologram novi način da se načini jedna predstava i on može biti novi realista.

 

 

 

 

 

 

Kakva je uloga humora i ironije u vašem delu?

 

Mora da ih bude. To je jedna od stvari kojima se veoma divim. Mi živimo u veku umetnika dade i umetnika nadrealista sa njihovim smislom za humor. To je bio bukvalan humor, ali u svakom slučaju, mnogo ga koristim kada delima dajem naslove. I jedna od stvari koje sam nastojao da sačuvam tokom čitavog svog života bio je izvestan smisao za to ko sam ja, šta smo mi kao vrsta. Da ne uzimam sebe previse ozbiljno, jer mislim da je jedan od osnovnih čovekovih grehova kada sebe uzima preozbiljno u bilo kom poslu, od politike do religije, umetnosti. Ako sebe uzmete preozbiljno mogli biste da izazovete propast. Jer gledati sebe i misliti o sebi kao o centru sveta, je ograničavajuće, arogantno, i neproduktivno. A to čitavog života nastojim da izbegnem, tu vrstu propasti ili glupavog stava. I jedna od stvari koje vam pomažu da izbegnete činjenicu da sebe uzimate za vrlo ozbiljno, jeste korišćenje humora, kako ponekad u samom delu, u nekim malim detaljima, tako i u načinu na koji se odnosite prema delu kada mu dajete naslov, ili ga komentarišete.

 

 

Postoji li veza između vaših političkih stavova i vašeg dela?

 

Da i ne, jer moja politička uverenja, ako ih možete nazvati političkim, jesu više rezultat moga verovanja, snažnog verovanja, u neku teoriju, u neku činjenicu o čovečanstvu. Ove činjenice ili teorije su veoma jednostavne. Mogu ih navesti u nekoliko reči: verujem da su ljudi svuda jednaki, verujem da je čovečanstvo jedna rasa, i samo jedna, razlikujemo se, kao mačke – imate mačke različitih boja, ali one su mačke, ili kao ruže, u svakom slučaju. Verujem da je drugi čovek, generalno, pametan i inteligentan kao ja, a nekad i više od mene. Mislim ako su svi od iste vrste i da imaju iste sposobnosti i kvalitete, veoma je teško biti previše opresivan, jer, nakon svega, ako sam previše opresivan sam ću sebe tlačiti, na ovaj ili onaj način. A to nekako loše utiče na varenje. Ali, kada verujem u jednakost ljudi to je jednakost u celom rasponu mogućnosti. U svakoj kulturi, u svakoj grupi, u svakom segmentu ljudske populacije imate ljude koji su milostivi, širokogrudi, kreativni i ponekad geniji. S druge strane, imate ljude koji su okrutni, sebični koji gospodare, i strašno su negativni prema drugim ljudima. U jednoj istoj grupi uvek imate čitavu tu lepezu. A kada se jedna grupa bori protiv druge, odmah izdvojite loše osobine, jer to nam pomaže da mrzite drugu grupu, ali ne želite da uzmete u obzir da su i sa druge strane iste osobine u svakom segmentu čovečanstva. To su moja ubeđenja i ona su, manje-više, vodila ono nekoliko političkih stavova koje sam imao u životu.

 

 

Postoji još jedno takođe uobičajno pitanje u mojim itervijuima: umetničko tržište, njegova uloga u umetničkom svetu, uticaj na umetnost?

 

Pa, ako pogledamo, kako ga zovete, tržište više utiče na mogućnosti, nego na bilo šta drugo. Na primer, mi, posle burma, preterivanja krajem osamdesetih, živimo u oskudnim godinama, ali jedini negativni učinak nije taj da umetnici zarađuju manje para – a to i nije mnogo važno – već da ima manje prilika za mlade umetnike. To je jedini negativni učinak. Jer u vrlo bogatim godinama sa kraja osamdesetih, početka devedesetih, mladi umetnik je mogao da nađe mesto da izlaže i prodaje, a veoma je dobro za umetnika da počne da izlaže, jer može objektivno da proceni one što radi kada se, to nađe van njegovog ateljea. To je veoma važno.

 

 

 

 

 

 

Ali ove igre na tržištu su, napokon, uništile tržište. Jeli ono bilo dobro ili loše i pored tih eksplozija cena?

 

Bilo je dobro zarađivati, jer svi su zarađivali. Kolekcionari koji su postali dileri, dileri koju su pravili aukcije, umetnici, svi. Ali ne iz dobrog razloga. Iz istog razloga su se u sedamnaestom veku ljudi u Holandiji nadmetali u kupovini lala, i napokon gubili sav svoj novac. Mislim da umetnost nije dobra investicija. Nikad nije ni bila. Postala je investicija samo slučajno i iz ljubavi. Neko voli i dovoljno razume ono što kupuje. Ali jedna dobra stvar u kolapsu tržišta je to što su ljudi koji sada kupuju umetnost pravi kolekcionari ili oni koje zaista zanima dobro same umetnosti. Ne novac.

 

 

Vi ste sada već dugo u Americi, a iz Francuske ste. Kakve su razlike u vizuellnoj kulturi, ako mogu tako da kažem, i umetnosti između Evrope i Amerike?

 

Pa, u suštini, postoji naročito jedna: evropski umetnici mojih godina su se suočili sa ratom. Mi smo bili pod jakim stresom koji je doneo rat kada smo bili mladi, videli smo uništenje, živeli smo u uništenju, pa i ja, čak i sada, ako govorimo o uništenju, vi znate bolje. I ne znam da li je to bio defetistički, negativni ili pesimistički stav o životu, ali jedan deo najsjajnijeg izraza umetnosti je svakako došao iz zemalja kao Nemačka, sa Kiferom, Bojsom, iz Italije takođe, iz Francuske sa Boltanskim, ali mi u sebi nosimo sećanje na katastrofu. Ovde, glavna katastrofa je bio građanski rat, učešće u nekom ratu izvan Amerike, i vijetnamski rat, izvan Amerike. To znači da postoji neka vrsta fundamentalnog optimizma u stavu o životu i sigurnosti, čak i kada ga ugrožava nesigurni život u gradu, samom srcu grada u Americi, ali ipak nema tog utiska ranjivosti i katastrofalnog.

 

 

 

Razgovori o likovnoj umetnosti, Beograd, 1991.

Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator iz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.

 

 

 

__________________

 

 

ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000)Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997).
Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000.