I SCREAM DADDIO SARE LUKAS NA 56. BIJENALU U VENECIJI
“I have a preference for a lack of style”
Sarah Lucas
Na 56. Bijenalu umetnosti u Veneciji, u nacionalnom paviljonu smeštenom u prostoru Đardina, Veliku Britaniju predstavlja Sara Lukas (Sarah Lucas, 1962), koju i dalje, ma koliko to zvučalo anahrono, apostrofiraju kao “najdrskiju, rokenrol” članicu pokreta Mladi britanski umetnici (Young British Artists).
Sara Lukas se na Venecijanskom Bijenalu predstavila izložbom provokativnog naziva – I scream Daddio, koja podrazumeva niz erotskih konotacija inspirisanih slengom, ličnom mitologijom autorke i igrom reči (engl. daddio, faca, cool muškarac ili klitoris i sl).
Postavka koju su inostrani mediji najavili naslovima poput: “Sara Lukas zabila cigarete u svoje skulpture” ili “Penis, jaja, cigarete i Maradona u Britanskom paviljonu” zapravo predstavlja snažan izraz lične, ženske poetike, koja ni na koji način ne ostavlja posetioce indiferentnim.
“Seksualnost i žene se nalaze svuda po paviljonu”, komentariše Sara Lukas.
Oni koji su navikli na njen uobičajeni vizuelni jezik koji podrazumeva ogoljenu ispovednost, metaforiku seksualne provenijencije, demitologizaciju stereotipa, osobenu vrstu urbane dosetke, specifični ironični diskurs, kao i redi mejd (readymade) objekte, neće ostati razočarani. Mada, iako su navedeni elementi i dalje dominantni u njenoj poetici, postavka u Veneciji nudi, da se poslužimo metonimijom, jednu novu, kompleksniju varijantu Sare Lukas koja je po njenim rečima “veoma Kazanova, u stilu Berninija.”
Lukasova, koja sa 16 godina napušta školu, i koja kasnije diplomira umetnost na Goldsmit koledžu (Goldsmith’s College) u kojem upoznaje Demijana Hirsta (Damien Hirst), Lendija (Landy) i mnoge druge, 1993. godine, u istočnom delu Londonu, sa Trejsi Emin (Tracey Emin) otvara prostor pod nazivom The Shop – neku vrstu prodajne i izložbene galerije, mesto susreta različitih umetnika u duhu Vorholove Fabrike (Warhol’s Factory) ili Kraja sveta Vivijen Vestvud (Vivienne Westvood’s World’s End) gde između ostalog prodaje različite objekte – pepeljare s likom Demijana Hirsta ili rukom oslikane majice poput Complete Arsehole T-shirts. Ali, značajniju pažnju javnosti Sara Lukas stiče zahvaljujući sada već legendarnoj Freeze izložbi koju je 1988. godine organizovao Demijen Hirst (po njenim rečima to je zapravo bio “momenat u kojem je shvatila da je umetnost savremena”), te seriji kolor fotografija, auto-portreta (Human Toilet Revisited, 1998) na kojima sedi na wc-šolji, sa cigaretom u rukama. Na samostalnoj izložbi 2000. godine pod nazivom The Fag Show, u londonskoj galeriji Sadie Coles, cigaretu kao motiv (material) koristi u Auto-portretu sa cigaretom, a isto će ponoviti i na ovogodišnjem Venecijanskom Bijenalu.
Sara Lukas je izlagala na grupnim i samostalnim izložbama u Londonu (Tate Britain, Tate Modern, Freud Museum), Liverpulu (Tate Liverpool), Kelnu (Museum Ludwig), Cirihu (Kunsthalle) i dr. Tokom 2013. godine, u Vajtčepel galeriji (Whitechapel gallery) u Londonu, organizovana je njena retrospektivna izložba da bi, iako je čak dva puta odbila nominaciju za prestižnu Tarnerovu nagradu, umetnica koja i dalje važi za najnekomercijalniju iz grupe YBA, odlučila da samostalnom izložbom na 56. Bijenalu predstavlja Veliku Britaniju.
U 6 sala Britanskog paviljona čiji je komesar Ema Dekster (Emma Dexter), izloženi su redi-mejd objekti (nameštaj, cigarete), fotografije i skulpture pod nazivima Gold Cup Maradona, Deep Cream Maradona, Washing Mashine Fried Egg, Octopus Spam Plinth, Yoko, Mishele, Pauline, Me, Sadie i dr.
Služeći se alegorijom i parabolom, Sara Lukas navodi da je motiv njene venecijanske izložbe bila želja da kreira dezert, u kojem će devet njenih prijateljica – muza (jedna od njih je i njena galeristkinja Sadie Coles) biti “puslice u moru pudinga” (custard, engleski krem od jaja, ali i ejakulacija), dok “božanska iskra”, “muški pandan Bogorodice”, argentinski fudbaler Dijego Maradona, predstavlja “sladoled na štapiću”.
Na samom ulazu u Britanski paviljon stoji ogromna žuta skulptura nalik paucima Luis Buržoa (Louise Joséphine Bourgeois) u komplikovanom joga položaju, objekat koji bi mogao biti muškarac u erekciji ili njegov penis, koji kako je to tokom vernisaža jedan od inostranih novinara spretno prokomentarisao, predstavlja mogući rezultat sparivanja Psa Džefa Kunsa (Jeff Koons) sa falusoidnim kobasicama Franca Vesta (Franz West), čiji je rad Sari Lukas i poslužio kao inspiracija.
Objašnjavajući razloge zbog kojih je penis jedan od čestih motiva u njenim radovima, Lukasova navodi nekoliko poput ekonomskih i religioznih, zatim “želje za prisvajanjem”, fetišizma, figure oce, završavajući u svom stilu rečenicom: “zato što ih ne viđam mnogo na ekranu”.
Žuta skulptura, nazvana po slavnom fudbaleru, u “boji žumanaca i sunca”, koloritom je slična boji zidova paviljona u kojima je razmešteno deset gipsanih figura (za koje su modeli bile autorkine prijateljice-muze, kao i ona sama), stolice i stolovi (lični nameštaj Sare Lukas), mašina za pranje veša, ogromni frižider i wc-šolja. Nage, gipsane skulpture u različitim provokativnim položajima (podignutih ili raširenih nogu, nagnute nad toilet-šoljom i sl.) problematizuju “dramu nestretnih, gipsanih tela”. One nemaju ni glave ni ruke, ali imaju cigaretu koja je zabodena u njihov anus ili vaginu. Cigarete su, po rečima Lukasove prisutne kako bi “zagolicale” celu priču i zato što se “odlično slažu sa nameštajem” uz ironičnu opasku da “ukoliko neko pomisli da bi skulpture mnogo bolje izgledale bez cigareta – one se tamo nalaze upravo zbog njih”.
Uz sve navedeno, sastavni deo izložbe čini katalog koji je više integralni deo koncepta postavke, nego što je primer eksplicitnog tumačenja radova, a sastoji se iz autobiografskih zapisa Sare Lukas, poema D.H. Lorensa (David Herbert Richards Lawrence) i fotografija čiji je autor njen višegodišnji partner, umetnik Đžulijan Simons (Julian Simmons), koji je radio i dizajn.
Po rečima komesara ove izložbe, I sream Daddio Sare Lukas u organizaciji Britanskog saveta, predstavlja pravi izbor jer “provokativni, i za ovu izložbu specijalno kreirani radovi, i pored toga što tematizuju opsesivne motive kao što su erotika, smrt i seks, preispituju naše pretpostavke o polovima i porodičnom životu na način koji još uvek može da nas iznenadi”.
A da li je to zaista tako ostaje da se vidi, do 22. novembra 2015. godine, na 56. Bijenalu u Veneciji.
Sarah Lucas’ British Council commission is at la Biennale di Venezia from 9 May until 22 November 2015
www.britishcouncil.org/visualarts
