Granica je zatvorena
U Muzeju afričke umetnosti 11. septembra otvorena je izložba Granica je zatvorena kao plod saradnje Muzeja afričke umetnosti sa nevladinom organizacijom Grupa 484, umetničkim kolektivom „ŠKART” i umetnicima Ivanom Bogićević-Leko, Snežanom Skoko i Lukom Kneževićem Strikom. Višegodišnji rad ove grupe umetnika sa tražiocima azila u Srbiji proizveo je radove u različitim formatima: “migrantske mape”, pisane i slikovne poruke na tekstilu koje daju uvid u žensku stranu migracija i interaktivnu aplikaciju. Deo izložbe čine i autentični audio-zapisi (priče/izjave/svedočenja) azilanata i azilantkinja, kao i jedinstvena društvena igra koju su osmislili tražioci azila smešteni u Centru za smeštaj tražilaca azila u Bogovađi, a koja nosi naziv Granica je zatvorena.
“Nismo želeli da migrante posmatramo kao žrtve, kroz prizmu humanitarnog paternalizma – zamka u koju često upadaju i umetnički projekti – nego kao odvažne ljude koji su samom odlukom da pobegnu od rata, sukoba i bede napravili radikalnu promenu u svom životu. Zbog toga nas je zanimalo kada, kako i kuda su išli pre nego što smo ih sreli u azilantskom centru. Pitali smo ih zašto su krenuli na takav put. Kakve su nevolje preživljavali? Kako su prelazili granice? Koliko su platili i kome? Kakva iskustva sa policijom su imali? Kakva iskustva sa građanima zemalja kroz koje su prolazili?
Odgovore smo, zajedno sa njima, skicirali u vidu mapa da bismo sklopili sliku njihovog puta, koji je u nekim slučajevima trajao i do sedam godina. Ponekad u mapama nedostaju detalji, ponekad ima nejasnoća, ponekad bi oni preskakali neke delove putovanja. Hteli smo da izbegnemo patetiku i puku ilustraciju njihove patnje. Želeli smo da prikažemo njihov put faktografski, činjenicama, i da na taj način ukažemo na nepostojanje humane politike prema tražiocima azila u Evropi. Taj nedostatak je posebno vidljiv poslednjih meseci, kada je situacija postala dramatična i kada se sve jasnije pokazuju razmere i žilavost rasizma i etnonacionalizma širom ‘hrišćanske Evrope’.”
Izvod iz teksta Đorđa Balmazovića iz pratećeg kataloga izložbe.
“Razgovarali smo s njima, uz kafu i ratluk, o malim, običnim, životnim stvarima, kako bismo se međusobno bolje upoznali. Pitali smo ljude o čemu razmišljaju, čemu se nadaju, šta žele, o čemu sanjaju, kakav život priželjkuju, šta im nedostaje… Kakvi su običaji kod njih, koliko se razlikujemo i u čemu smo slični. A mnogo smo sličniji nego što se često misli. U svim razgovorima dominiralo je i uvek se spominjalo jedno: normalan život. Svi oni cene i žele mir, zdravlje, porodicu, ljubav, prijatelje, posao, sigurnost, poštovanje i dostojanstvo.
Poredili smo, između ostalog, recepte, izreke i poslovice, načine na koje se zabavljamo, šijemo, doterujemo – i uvideli koliko smo slični. Čak i na napornom putu postoji ne samo ogomna potreba za normalnim životom već i snažna želja da se, i u najkritičnijim i najtežim situacijama, održi i odbrani taj normalni život, makar njegovi naizgled nevažni aspekti i segmenti.
Prikupljene priče predstavili smo izborom najupečatljivijih, jednostavnih rečenica i prikazali ih iz ugla ‘estetike svakodnevice’.”
Izvod iz teksta Ivane Bogićević Leko i Snežane Skoko iz pratećeg kataloga izložbe.
Izložba traje do 1. decembra 2015. godine.
