Finalisti nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos 2017
Izložbu finalista Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos imaćete priliku da posetite u ponedeljak, 26.6.2017. u 19 časova u galeriji Remont. Ovom prilikom biće proglašen i dobitnik/-ca nagrade koja se dodeljuje za osoben i izvanredan visegodišnji umetnički rad, koji podrazumeva zaokruženo kritičko i estetsko promišljanje i realizaciju.
Finalisti Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos (azbučnim redom su): Lidija Delić, Ksenija Jovišević, Nemanja Lađić, Jelena Mijić i Ivan Šuletić i mi smo iskoristili priliku da im postavimo po jedno pitanje o njihovom radu.
1.Meni je zanimljio retoričko pitanje iz teksta koji je o tvom radu In Search of the Miraculous pisao Velimir Popović – Gde se konstituiše umetnost, tačnije: na kojim mestima nastaje umetnost kao izvesno stanje stvari? Kako bi na ovo pitanje ti odgovorila i koji je značaj ovog pitanja za tvoje celokupno stvaralaštvo?
Lidija Delić: U tom retoričkom pitanju “zapitanost” je upućena jednoj zamišljenoj osobi, ali osobi koja je na izvestan način idealni učesnik/posetilac/sagovornik. Gde je slika, gde je reč, gde je ideologija? Pitati gde je nešto znači zahtevati pažljivo razmatranje odnosa kretanja i nestalnosti samih tih koncepta, tj. starta i cilja.
Bas Aderov rad teži ka vrlo konceptualizovanom iskazu specifičnog doživljaja romantiziranog putovanja, slikama romantizirane potrage za čudesima, potrebi da se iskoči iz ograničenosti uslova jedne sredine i napusti sigurna trasa unapred datih odgovora. Zainteresovao me je taj način razmišljanja i istraživanja, kao proces, mnogo više od finalnog rezultata rada. On postavlja posmatrača u jednu situaciju ili ako hoćete nudi propoziciju za izvesno stanje stvari, koju sam prepoznala kao veoma blisku sopstvenom procesu umetničkog istraživanja. To je umetnik koji u isto vreme angažuje oko i um u situaciji emocionalnog naboja. Subilimno, uzvišeno, veličanstveno, sentimentalno, nostalgično, mada ne nasuprot konceptualnom, procesualnom, repetitivnom, autoreflektivnom.
Takvu situaciju karakteriše izvestan osećaj specifične prostorne i emocionalne distanciranosti, ali istovremene otvorenosti i ambivalentnosti. Tu možda i leži odgovor na pitanje gde se konstituiše moja umetnost. U stanju prelaza, između prostora koji mislim i prostora koji osećam.
2.Tvoj rad Slike MONT koji je kritika umetničkog tržišta me navodi na pitanje kakav je tvoj odnos prema savremenoj slici i umetničkom delu kao objektu uopšte?
Ksenija Jovišević: Imala sam potrebu da odreagujem na ono što me je zateklo preselivši se sa prostora na kojima umetničko tržišto gotovo da ne postoji, u jedan od centara, u kom i godišnja školska izložba poprima oblik sajma umetnina. S obzirom na to da je na kraju sve tržišno orijentisano i da su svi deo iste igre, ako ne voljno onda iz potrebe za opstankom, rešila sam da tu igru igram svesno i na taj način probam da sačuvam svoj integritet.
Projekat Slike MONT, vođen je ličnom asocijacijom sajmova umetnosti na robne kuće. Polazeći od činjenice da je slika najtraženiji umetnički medijum, s jedne strane nalazi se tradicionalna podloga, platno razapeto na blind ram, koja se obavija jaknom brenda MONT rezultirajući jednim hibridnim objektom. Sa druge strane nalazi se stalak za odeću koji sadrži jakne istog brenda u raznim bojama i veličinama. Na ovaj način kupcu, odn. kolekcionaru, data je mogućnost da napravi određene izbore za sliku koju želi da poseduje, pri čemu oboje zauzimamo jasnu poziciju u kupoprodajnom lancu. Sam brend jakne je ono u šta je utkana lična priča umetnika, o čemu je svaki kolekcionar srećan da po nešto čuje.
Što se tiče konkretnog pitanja, još uvek tragam za određenim odgovorima ali ono što mogu da primetim je da svrha umetničkog objekta jeste prilično svedena i, na žalost, najčešće samo prodajna. Projektom Slike MONT želela sam da interakcijom pozovem na osvešćavanje samog procesa trgovine s kritičkim osvrtom na stav umetnika prema sopstvenom delu, kao i na odnos tržišta prema umetniku.
3.Tvoji radovi Spieluhr i Squares metodloški nastaju na tragu generativne umetnosti. U čemu vidiš metodološki i poetski potencijal alogoritma i koda?
Nemanja Lađić: Produkcija oba pomenuta rada uključivala je i kreiranje softvera koji će sam izvršti jednu fazu posla, ali je pitanje da li to uvek čini rad generativnim. Mislim da generativni radovi uvek nastaju iz potrebe da se deo sadržaja ili narativa prepusti slučaju. Odnosno da, umesto da kreirate kompletan narativ rada, vi postavite pravila, u okviru kojih će situacije nastajati spontano. Time dobijamo mogućnost da indirektno kreiramo beskonačan niz različitih situacija koje sami nikad ne bismo mogli da iskontolišemo. U tom smislu, u radu Spieluhr postoji algoritam koji pretvara video zapis u zvuk. Nastanak zvuka je spontan, ograničen samo algoritmom i nije naknadno prilagođavan prizoru od koga je nastao. Zato možemo reći da pomenuti rad ima karakterstike generativne umetnosti. Sa druge strane, u radu Squares, algoritam je korišćen samo da bi se efekat akumulacije frejmova automatizovao, tako da taj dodatni softver nije stvorio ništa novo, već je samo ubrzao produkciju, što rad izuzima iz domena generativne umetnosti. Upotreba algoritmova u kreiranju interaktivnih radova je verovatno najinteresantnija, jer kroz situacije koje direktno reaguju na ponašanje postetilaca, rad preuzima deo subjektivnosti samog autora. Time iskustvo kroz koje prođemo u datoj situaciji, više doživljavamo kao spontano i lično, nego kao sugerisano od strane umetnika. Pored toga, zbog promenljivosti sadržaja, interaktivni generativni radovi kroz izlaganje dobijaju dodatni, nezavisni život, čak i neku formu samostalnog sazrevanja.
4.Participativnost publike ima značajno mesto u tvojim radovima. Kako promišljaš odnos intencionalnosti i slučajnosti pri stvaranju svojih radova?
Jelena Mijić: Već neko vreme najviše me interesuju teme nasumičnosti, neodređenosti, participativnos
Ono što je meni bitno i što želim da podcrtam svaki put jeste da u procesu stvaranja rada nikada nisam sama. Neretko je tu ključna uloga publike tj. posetilaca ili slučajnih prolaznika, ali i kada ona izostaje, ja se uvek u toku osmišljavanja rada konsultujem sa drugima, i to ne nužno samo kolegama, već i ljudima koji nisu iz sfere vizuelnih umetnosti.
Korišćenje tradicionalnih i/ili klasičnih metoda za konstrukciju slike u radovima koji se zasnivaju na nasumičnosti, igri, slučaju i participativnosti publike i slučajnih prolaznika rezultira radovima koji su naoko i formalno veoma klasični, ali su suštinski apsurdni i cinični. Ono što je meni najzanimljivije u čitavoj stvari je taj odnos kontrolisanog i nekontrolisanog, namere i slučajnosti, odnosno slučaja.
U svojim radovima koristim dva različita aspekta upotrebe slučajnosti. U nekim slučajevima kao što su Putujući crteži ili Pogrešne procene, krajnji produkti nastaju mehaničkim procesima koji su van moje kontrole ili gotovo van moje kontrole. U radovima kao što su Slike-lutrije , 32 kvadrata ili Juče je juče bilo danas, i kada ja i kada drugi izvode rad, principi nastanka su van našeg dometa, odnosno unapred definisani i zadati, te mi ne možemo voljno uticati na promenu rada osim da svesno prekršimo osnovne principe, iako je takoreći moć, odnosno, četkica sa bojom ili olovka sve vreme u našim rukama. U oba tipa procesa radi se o odsustvu ili poigravanju sa svesnim uplitanjemu kreiranje krajnjeg proizvoda.
Ne postoji apsolutna slučajnost ili slučajni događaj, te je jasno da moja intencija ustvari i nije dostizanje iste, već poigravanje ovim odnosima kako bih postavila na početku spomenuta pitanja.
5.U tvom radu je primentno insistiranje na slikarstvu i crtežu kao klasičnim disciplinama kroz pristup koji negira mogućnost autentičnosti likovnog jezika savremene umetnosti. Kako vidiš trenutnu i buduću poziciju slikarstva i da li je uopšte moguće razmišljati o nečemu što bi bila nova slika u smislu autentičnosti i inovativnosti likovnog jezika?
Ivan Šuletić: Prvo, odgovoriću jednim dodatkom na prvi deo pitanja. Mi smo već, kao kultura, usvojili tehnologiju kojom je sve, pa i najfinije razlike rukopisa (a da ne pričamo o biološkim finesama) moguće prevesti u numerički niz, odnosno prepoznati ga kao stvar kojom se tehnički manipuliše. U tom smislu sam svesno izabrao slikarstvo, najpre kao proceduru u kojoj je rukopis jedna od varijabli od koje svesno odustajem. Element kojem sam pridao veliki značaj i koji ima veliku ulogu u mojim radovima je „uloženi rad“, koji stoji nasuprot spuštenom intenzitetu rukopisa ili čak i onoga što je tom slikom ili crtežom prikazano.
I tu je možda prostor za odgovor na tvoje pitanje – ne smatram slikarstvo više tržišno kompromitovanim od bilo kog drugog načina izražavanja u polju vizuelnih umetnosti. Dalje, slikarstvo je od polovine XIX izazvano da preispituje svoju poziciju i traži moguće odgovore na to pitanje, ali ja nisam umetnik koji zastupa univerzalne dogme i ako već ovde imam priliku da izrazim svoje mišljenje o tome, upravo ta pozicija kontinuiranog preispitivanja je najzdravija osnova svake „nove slike“.
