Dušan Savić
Dušan Savić je rođen u Beogradu 1988. godine. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Trenutno radi kao kustos Legata Franklin i urednik likovnog programa Doma omladine Beograda.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Zbog putovanja, bilo gde, bilo kojim prevoznim sredstvom.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Zvuk prvih trolejbusa u rano jutro.
Koja prepreka te frustrira?
Sistemi unutar sistema unutar sistema. Ogledaju se u beskonačnost. Kao soba sa ogledalima u Enter the Dragon. “Destroy the image and you will break the enemy.”
Šta trenutno čitaš?
„Svi su u pravu” Paola Sorentina, Denićevu godinu i hrpu nekih starih i manje starih kataloga.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Moje misli su uglavnom okupirane nekim nasumičnim melodijama i tekstom koji ih prati. Sinoć sam na postavci izložbe Sanje Stojkov u glavi svirao Eye of the Tiger, nekada su to Dino Merlin, Bajaga… Klasici, uglavnom klasici.
„Brate” je takođe dosta česta reč koja mi se vrzma po glavi, sva sreća pa je izgovorim svaki deseti put kada pomislim na nju. Jezivo.
Koje promene oko sebe primećuješ u poslednjih par godina?
Primećujem da se godišnja doba sve brže i brže smenjuju.
Šta bi sebi poželeo?
Sebi bih poželeo da se manje bavim željama, a više realnošću. Tako se, valjda, stiže do želja. U kontekstu trenutnog zaposlenja, više bih voleo da se bavim samom umetnošću, a manje birokratijom. Sebi bih poželeo i mir u svetu.
Šta tebi lično znači umetnost? Šta ti ona daje? Šta ona zahteva?
Umetnost zahteva vremena i pažnje. U inostranstvu zahteva i lažnu press karticu. Zauzvrat dobijam puno zadovoljstva kroz zabavu i učenje. Umetnost ponekad uspe i da me iznervira. Bitno je da postoji emocija.
Koja misao ili osećanje te veseli?
Osećanje prouzrokovano praznim sandučićima, inboxima i sličnim. Neprocenjivo.
