- Registrator
- 09.10.2015.
-
0
7840
Đorđe Ivačković – Slikarstvo kao avantura pred nepoznatim / Lidija Merenik (1989)
Razgovor je vođen za časopis Moment oktobra 1989. u Beogradu.
Đorđe Ivačković je jugoslovenski slikar koji od 1962. godine živi i radi u Parizu. Rođen je 1930, školovao se na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1955. Ivačković u Beogradu samostalno izlaže nekoliko puta: prvi put u Galeriji Doma omladine 1971, zatim 1977. u Salonu Muzeja savremene umetnosti, a u Galeriji Kulturnog centra Beograda 1981. i 1988. godine. Bio je često prisutan i na većim jugoslovenskim izložbama savremene umetnosti: Beogradskom trijenalu likovnih umetnosti, Oktobarskom salonu, Likovnoj jeseni Sombora… do Jugoslovenskih dokumenata u Sarajevu 1989. Glavna izlagačka delatnost Đorđa Ivačkovića vezana je za Pariz /galerije Nane Stern, Leif Stahle i dr./ kao i za druge galerije u Tuluzu, Stokholmu, Briselu…
Ivačković spada u red onih malo eksponiranih, upornih stvaralaca koji svoje prisustvo na umetničkoj sceni nameću isključivo kvalitetom svoga umetničkog rada. Od početka sedamdesetih, Ivačkovićev rad prepoznat je od francuske /Boudaille, Gauthier, Lévêque, Biard, Ragon, Seuphor…/ kritike, ali i od jugoslovenske /Bošnjak, Vasić, Subotić, D. Đorđević…/.
Nešto učestalija izlagačka aktivnost Ivačkovićeva u Jugoslaviji samo je jedan od povoda za ovaj razgovor. Drugi je, svakako, sâmo njegovo slikarstvo, koje već tri decenije opstaje na liniji nepokolobeljive čiste slike, slikarstva-slikarstva, kako to naziva J. Denegri, slikarstva zasnovanog na istraživanju apsolutne slobode slike, slikarstva “ritualne volje”, lišenog pseudoproblema pseudoslikarstva…
Lidija Merenik: Slikarstvom ste počeli da se bavite posle studija arhitekture. U to vreme sigurno je postojao snažan podsticaj iz Vašeg duhovnog okruženja koji Vas je okrenuo slikarstvu?
Đorđe Ivačković: Vi mi zapravo postavljate pitanje kako i zašto se postaje umetnik. Ja do svoje 25, 26. godine nisam znao da ću se baviti slikarstvom. Zašto se neko nečim po vokaciji bavi vrlo je složeno pitanje… da li je to želja za komuniciranjem ili afirmacijom ličnosti… Kod mene je to iskrslo posle završenih studija arhitekture, koje su mi pomogle da se odredim. Na studijama sam zavoleo likovne predmete, crtanje, akvarelisanje, a imao sam i odlične profesore. Do tada sam se uglavnom bavio muzikom, intenzivno sam svirao jazz i to avangardni, u vreme pedesetih sasvim nove stvari. Kod mene je to verovatno želja da komuniciram sa svojom epohom… Uvek sam voleo ono što je bilo najaktuelnije… Uglavnom, mislim da sam živeo sa svojom epohom. Akumulirajući sve te vibracije okolo, dođe do trenutka kada i vi želite da u tome učestvujete. Posle studija i jednogodišnje pauze u vreme vojske, shvatio sam da želim da se bavim slikarstvom. Bilo je to buđenje svesti, sazrevanje, samoodređivanje. Tada sam želeo da o svemu budem obavešten, o tome šta se zbiva u svetu umetnosti… Kao student sam odlazio na izložbe. Nisam ušao u slikarstvo preko istorije umetnosti, to je počelo da me zanima kasnije, ali tada me nije diralo…Najviše me uzbudila izložba savremenog francuskog slikarstva u “Cvijeti Zuzorić”, koju je priredio Žan Kasu. Tu sam video plejadu francuskih slikara, Hartunga, Sulaža (Soulages), Šnajdera (Schneider), Zao Vu Kija (Zao Wou-Ki), najaktuelnije njihove stvari. To su tada za mene bila nepoznata imena. Osetio sam vrstu analogije između moje ljubavi prema muzici i jazzu i slikarstva. Još jedna je izložba snažno uticala na mene (tek da shvatite koliko jedna izložba može da bude presudna za nečije formiranje)… Bila je to izložba savremenog američkog slikarstva. Videti u 1956/7. jednog Klajna (Kline), Kuninga (Kooning), Poloka (Pollock)… To slikarstvo sam vrlo snažno i intimno doživeo. Možda nisam imao isto očitavanje koje imam danas, ali je dejstvo bilo jako.
…Već 1957. sam bio u Italiji, želeo sam da vidim šta se tamo u umetnosti zbiva. Italijansko apstraktno slikarstvo me nije oduševilo, jer je to bio eho pariske škole. Onda sam 1959. otišao u Nemačku. U Minhenu sam video izložbe američkog slikarstva, zenit tog slikarstva… Klajna (Kline), Rotka (Rothko), Kuninga (Kooning), Poloka (Pollock), Rajnharda (Reinhardt)… Tu sam doživeo jednu civilizaciju oči u oči. Francuska i američka škola bile su moji uzori i vodiči, vaspitači moje svesti o tome šta je slikarstvo.
Lidija Merenik: Vi ste odmah počeli da se bavite apstrakcijom, neprestavljačkim samostalnim bićem slike; od slike koja je bila revolucionarna za drugu polovinu XX veka.
Đorđe Ivačković: Ništa osim onog što slika može da pruži preko sebe same. To jeste vrsta emocionalnog, ali i najviši stepen intelektualnog doživljaja. Ja sam naučio da doživljavam jezik tog slikarstva time što sam “podražavao” te slike, onako kako na svoj način podražavate melodiju koju čujete. Sopstveno dodavanje, kreacija, dolazi kasnije, tek pošto osvojite rečnik i tehniku jezika. Ceo taj put ja sam morao da pređem od početka. To je čist, likovni jezik, izgradnja novog rečnika likovne komunikacije, odvajanje od svega što bi bilo drugo, izvan-likovno značenje. Kasnije sam želeo da saznam poreklo te slike… od Maljeviča, Kandinskog (Kandinsky), Mondrijana… izvornih elemenata apstraktnog slikarstva. Nisam bio ravnodušan ni prema ekspresionizmu. To su u početku bili reperi moje samoedukacije, jer ja nisam bio na akademiji.
Lidija Merenik: Za esencijalnu startnu tačku Vaša slika uzima kvadrat i belu plohu.
Đorđe Ivačković: Kvadrat i belo platno su suštinska opcija. Ne znam kako sam došao do njih, ali me ta početna situacija kvadrata oslobađala od nametnutog. Fenomen kvadrata i fenomen pravougaonika su potpuno različiti. Opet, horizontalno i vertikalno postavljeni pravougaonici takođe su međusobno različiti, imaju različita značenja. Da ne govorim o značenju kada se u takvom formatu povlači linija. Već i po matematičkim odnosima, to je složenija situacija. Kvadrat je neorijentisana površina, tu nema ni problema zlatnog preseka… On omogućava slobodu višeg stepena – što je manje uslovljenosti, to je više slobode. Kvadrat ništa ne nameće. Istovremeno, rešavanje kvadratne površine je teže, jer je na vama da je dinamizirate, stvorite dinamiku i ravnotežu kompozicionih odnosa. On je zato složeniji. Bela isto tako daje situaciju nulte tačke. Na nju možete da stavite svaku boju i nijansu. Obojena ploha već daje sliku minimalnog značenja, određenog. Bela ima samo značenje beloga, ne-boje. Sve je to težnja za najvećom mogućom slobodom u realizaciji nečeg što se kasnije zove slika. Moje ranije slike su bile monohromatske, nisam upotrebljavao bojene kontraste. Ta bela osnova dozvo-ljava vam sve bojene odnose ako ih, naravno, pravilno organizujete.
Lidija Merenik: Vaša slika je proizvod jednog spontanog rituala realizacije?
Đorđe Ivačković: Svojstveno svakom umetniku jeste da stvara kada se zaželi stvaranja, u nekim sopstvenim optimalnim uslovima. Kada prilazim belom platnu (čuli ste da postoji “strah pred belim platnom”) tu je odgovornost, uzbuđenje, to je stanje polusvesti, ekstaze… Taj je proces možda pretprogramiran u svesti, jer vi ipak uzimate jednu (baš tu) boju i sledite akcije koje se same nameću. Kod mene je to vrsta pretprogramiranog automatizma. Materijalizacija unutrašnjih dešavanja. Sama realizacija je impulsivna, ali nije besvesna. Ja taj proces doživljavam skoro trideset godina…
Lidija Merenik: Vaše delo je u sedamdesetima pretrpelo jedan period usamljenosti u trenutku kada je nova ideja umetnosti odbacivala sliku…
Đorđe Ivačković: Fenomen krize slikarstva nije usamljen u novijoj istoriji umetnosti. To je trenutak kada dolazi do negacije slikarstva i do negacije stvaralaštva u umetnosti uopšte: ja to vidim kao zatišje pred buru, možda tada toga nisam bio svestan, ali sada vidim da je tako bilo. Slika je u jednom trenutku iscrpljena i zasićena i da bi se jednom mogla obnoviti, dolazi do te promene, dezintegracije. Danas se umetničke promene i pojave vrlo brzo smenjuju, nekad su postojali vekovni ciklusi, a sad su decenijski… U to vreme se u Parizu osećala ta dominantna evropska svest (ne verujem da se to toliko osećalo u Americi, jer oni su zadržali i pop art, minimal je imao svoje konkretne i nove likovne aspekte)… Tipično evropski intelektualizam i manipulisanje jezikom literature i filozofije doveli su do nekih isključivih, ekstremnih dominanti umetničke situacije. I to je zbilja bila kriza slikarstva, osećali smo se nepotrebnim… ali, na kraju krajeva, postoji snažna vezanost evropskog duha za sopstvenu tradiciju, tokove koji ne mogu lako i za svagda da budu prekinuti. Danas se slikarski jezik dalje razvija, imate nove formule koje vas teraju na novo očitavanje, dešifrovanje nove slike. Posle te tzv. konceptualne pauze, po obnovi slike, jasna je potreba da se slikarstvo ponovo fizički doživi. Opet je umetnost prilagođena epohi. Ja sam u svemu tome mnogo naučio i želim da u toj obnovi slikarskog jezika i sam učestvujem.
Lidija Merenik: Da li se nešto od svega toga osetilo u Vašoj slici iz tih godina?
Đorđe Ivačković: To je moj skoro dematerijalizovani period, kvadrat na kvadratu, skoro minimalno slikarstvo sa malo slobodnih poteza. Ja sam ih zvao “konceptualne slike” jer sam se, i nesvesno, prilagođavao duhu i ideji vremena. U njima je materijalni, fizički aspekt sveden na sopstvenu ideju, a jezik i strasti maksimalno su redukovani, što, na primer, sada nije slučaj. Takvo stanje umetnosti vas natera da se pitate jeste li samo instrument jedne situacije. Ako ste iskreni, ne možete raditi drugačije nego što vam kazuje vaša epoha, duh i svest te epohe. U današnjim promenama suviše se brzo sagoreva… Ne znam da li je čovek zapravo predodređen za samo jedan period u kome je najiskreniji, najbolji… ili se delo stvara u dimenzijama trajanja celog života.
Lidija Merenik: Gde je onda veza između racionalnog stava i emotivnog rituala?
Đorđe Ivačković: Racionalno leži u stvaranju uslova maksimalne slobode u toj kreativnoj igri. Svesna kontrola svega urađenog dolazi kasnije, vi se prema tome naknadno kritički odnosite. Sliku realizujem u jednom kontinuitetu u jednom dahu. Osećam kada je slika završena i svaki put kad sam pokušao posle izvesnog vremena da nešto naknadno dodam ili izmenim ona je izgubila svoje pravo značenje, svoj identitet, svoje biće, jer je slika za mene odraz samo jednog određenog stanja, tragova uzbuđenja, svedočanstvo jedne stvaralačke igre u datom vremenskom toku, znači neponovljive. Materijalizacija tog toka istovremeno zahteva i jedan ogroman psihofizički napor jer se odvija pod velikim naponom i relativno brzo. Naročito me iscrpljuju veliki formati koji mi leže i gde se u potpunosti mogu izraziti. To je i neka vrsta borbe da se kroz labirint bezbrojnih mogućnosti probijete do jednog izraza do jedne celine. Zadajete sebi probleme koje rešavate, istovremeno se proveravajući. Kao neka vrsta katarze. Rezultat je slika o kojoj prvo sudim ja , a onda vi. Ako se mi prepoznamo oko te slike, onda je to najviši mogući stepen komunikacije. Slika nosi jednu ljudsku sveukupnost i to se zove umetnost. Što je jedna takva situacija univerzalnija to je značajnija. Bežim od dekorativne slikarije, ilustrativnosti, literarnosti, jer je to drugačiji stepen svesti. Ja želim situaciju najdubljeg apsoluta. To ja tako volim i moram tako da radim, a najveće je zadovoljstvo kada se čovek ipak u tome potvrđuje preko drugih.
Ja obožavam slikarstvo… ono je za mene večita avantura pred novom, nepoznatom situacijom.
__________________
Intervju je prvobitno objavljen u: MOMENT – Časopis za vizuelne medije, br. 16, oktobar-decembar 1989, 68-70.
Redakcije Supervizuelne zahvaljuje autorki na dozvoli da razgovor objavimo u našem magazinu.
