„Don’t you want somebody to love?” – Razgovor sa Sonjom Lundin i Minjom Lazareski
Razgovor sa Sonjom Lundin i Minjom Lazareski
„Don’t you want somebody to love?”
2–18. mart 2023. Umetnički prostor U10, Beograd
U umetničkom prostoru U10 otvorena je, 2. marta, samostalna izložba Sonje Lundin, za koju je tekst pisala istoričarka umetnosti Minja Lazareski. Razgovarale smo sa Sonjom i Minjom o samoj izložbi, postavci, Sonjinom pristupu radu i načinu na koji ga kustoskinja, Minja, tumači.
Sonja Lundin u svom radu kombinuje grafičke i slikarske tehnike, foto-transfer, crtež i tekst sa ciljem stvaranja jedinstvenih vizuelnih celina. Kao polaznu tačku uzima građu iz svoje porodične arhive, daljom obradom je transformiše, uobličavajući istovremeno stanje bliskosti i poistovećivanja, ali i temporalnog udaljavanja, ostvarenog atmosferom davne, dokumentovane i zajedničke prošlosti.
Maja: Rad 7 AM je prvi nastao od svih radova na izložbi, a takođe je i prva slika sa kojom se susrećemo po ulasku u prostor. Da li možeš da nam kažeš nešto više o njegovom nastanku?
Sonja: Za radove koristim arhivski materijal svoje porodice. Dok smo bili deca, roditelji su nas uvek snimali, što je, verujem, karakteristično za našu generaciju, s obzirom na to da smo odrastali tokom popularizacije digitalnih kamera. Upravo zbog toga, našem detinjstvu je dodeljena određena vizuelna estetika ostvarena ovim alatom, a paradoksalno smo istovremeno i poslednja generacija koja je doživela privilegiju fotografije, jer ona nakon toga ne biva više privilegija, već postaje teret.
Moj deda je, takođe, voleo fotografiju i u svom dosadašnjem radu sam pretežno koristila njegove fotografije. Veliki mi je izazov bio da krenem da radim sa fotografijama iz svog detinjstva. Slika 7 AM odnosi se na prvo fotografsko dokumentovanje mog života, međutim, ja se ne vidim – vidi se samo moje uvo. Rad prikazuje momenat u kom mi majka nakon porođaja seče nokte – proces koji mora da se uradi po rođenju deteta, jer u suprotnom postoji opasnost da samo sebe ogrebe. U pitanju je veoma intimna scena; u svom radu volim da istražujem „intimne strukture”, razmišljajući o prizorima i šablonima koje stalno upijamo kroz filmove, televiziju i umetnost, koji se serviraju na jedan plastičan način. Kada tako nešto vidiš, uvek se pitaš da li ćeš kroz primenu fotografije u svom radu na isti taj plastičan način da stvoriš nešto objektivno od nečega što suštinski postoji u svojim sopstvenim intimnim okolnostima. Mnogo mi se dopala ova fotografija zato što mama ne gleda u kameru, ona nije ni svesna toga. Jako je zanimljivo što kada koristiš fotografije u svom radu moraš da razmišljaš o tome ko je fotografisao i o čemu je tom prilikom razmišljao.
Ovo je prvi rad koji je nastao u trenutku kada i dalje nisam imala zamišljenu koncepciju izložbe, nastao je kao lični izazov – da li smem da naslikam nešto ovako intimno? Da li ću se osećati manje povezano sa tom fotografijom ako je naslikam? Tako sam krenula da slikam stvari koje su možda i previše intimne.
Maja: Sonja, reci mi nešto više o svom pristupu radu? Načinu na koji kombinuješ grafiku, slikarstvo i tekst?
Sonja: Tehnika grafike je od vremena svog nastanka i razvoja težila masovnoj produkciji i omogućavala umetnicima da budu dostupniji publici kroz umnožavanje svojih radova. Ono što ja koristim je u suprotnosti sa navedenim svojstvima grafike, jer kreiram intimne scene i unikatna dela, čime istražujem granice između disciplina kao što su grafika i slikarstvo. Čini mi se da živimo u svetu gde su slikari vidljiviji na globalnom tržištu, a oni neretko stvaraju radove koji liče jedni na druge zarad prodaje. U poređenju sa tim, grafičari su skrajnuti, nedostaju im prostor za rad ili potrebna tehnička sredstva. Zbog toga je meni grafika fascinantna, jer deluje kao skriveni svet koji se mahom potcenjuje, vezuje za industrijske prakse ili veštine, umesto da se tretira kao intimni, stvaralački proces. Moj postupak podrazumeva intimizaciju jednog industrijskog poduhvata kao što je sito-štampa na golom platnu bez ikakvih tretmana/preparatura, njemu prethode digitalne pripreme i skice i sve to sa ciljem istraživanja sociološke slojevitosti naše percepcije unutrašnjeg sveta. To znači da smo donekle napravili pun krug i da je štamparska tehnika postala otvorena za dekonstruisanje kako bismo bolje razumeli odakle dolazi naša sklonost ka konzumiranju vizuelnih sadržaja.
Maja: Grafika je jedan od medijuma koji ulazi u stvaranje celine koja nije nužno grafika. Ona se, iz ugla posmatrača, doživljava kao slika. Takođe, nekad se u tvom radu može govoriti i o instalacijama. U svakom slučaju, spajanjem različitih tehnika dolaziš do sebi svojstvene, hibridne forme, što se može okarakterisati kao intermedijsko stvaralaštvo.
Tvoje slike su često sastavljene iz više različitih delova i njihovo spajanje u vidu grida (mreže) ili neke vrste slagalice je istaknuto na mnogim radovima. Minja, jako mi je bio zanimljiv način na koji govoriš o korišćenju grida u Sonjinom radu, koji me je podsetio na momenat defamilijarizacije, gde postajemo svesni da je pred nama nešto artificijelno, što i dalje ne narušava činjenicu da ga doživljavamo veoma lično. Čini mi se da je u tome uhvaćen trenutak kada Sonjini radovi bivaju prevedeni iz nivoa subjektivnog u opšte i univerzalno?
Minja: Sonja je sa gridom počela da eksperimentiše na master studijama i od tada ga često uvodi kao još jedan sloj izraza u svoje radove. Grid omogućava da se odvojiš od samog sadržaja. Kada posmatramo fotografiju imamo isti osećaj kao kada se sećamo, ona postoji kao kadar u našoj memoriji koji je toliko čist i realan da imamo osećaj da smo u njemu prisutni. Grid je podsećanje da nismo u tom trenutku, već pred jednim objektom, da je ovo delo koje je „odvojeno”. Objektivizacijom ono izlazi iz ličnog i počinje da govori o sebi.
Sonja: Korišćenje te slagalice jeste razmišljanje o intermedijskom pristupu, želela sam, kada već često govorim kako istražujem granice između grafike i slikarstva da onda i doslovno napravim te granice. Ovde one realno postoje i dele polja na kojima su primenjeni ulje, sito-štampa i foto-transfer.
Maja: Minja, jako mi se dopala formulacija iz kataloga koju si upotrebila da opišeš Sonjin rad, a to je „varijacija autoportreta”. Ovde se ne radi nužno o autoportretima, ali su primenjeni fotografski materijali i sećanja toliko lična da svedoče o umetnici možda i više nego što bi autoportret?
Minja: Što se tiče varijacije autoportreta, dvoumila sam se da li da napišem to, jer ona sebe retko direktno predstavlja. Kako je to onda autoportret? Bilo mi je važno da to uključim u tekst zbog toga što podvlači pitanje – šta sam to sve ja? Autoportret je mnogo širi od onoga što se usko smatra autoportretom – predstavljanje sebe, ogledalo, selfi. Sonja je pitala, dok smo radili postavku – „Kako možeš da odvojiš sebe od svoje porodice, oni su deo tebe i ti si deo njih?”, Kad o tome razmišljam, shvatam da ta uslovljenost ide još dalje, nešto i čemu nisi prisustvovao je deo tebe, iako nisi tada bio rođen, jer je sve to uslovilo da dođe do tog momenta – 7AM, i ti si se rodio. Zato sam to nazvala varijacijom autoportreta, jer kroz toliko predstava svoje sestre, roditelja i predaka, te i predmeta simbolički ili direktno vezanih za njih, kao što je dedin herbarijum, ona prikazuje sebe i one delove koji nju sačinjavaju.
Jedan pokušaj približivanja publici je svođenje na minimalno, na osnovne likovne forme, čime dobijaju ono univerzalno sa kojim svako može da se poveže, i još više od toga, da sam kreira sadržaj. Nasuprot tome je ova izložba, na kojoj ima svega i prisutno je toliko sadržaja da deluje kao da ne može da bude univerzalna – lične fotografije, sopstvene, privatne stvari, mnogostrukost tehnika i varijacija. Utisak posetilaca i jeste da je to izuzetno lično i njeno, ali kroz to lično svako ko stane ispred radova nešto oseti, negde se poveže sa svojim ličnim.
Maja: Moj utisak, kada posmatram nazive tvojih radova (Artboard 24, Artboard 26a…) koji su neka vrsta vizuelnih kolaža, jeste da često ovakvi radovi svojim nazivom i izgledom referišu na work-in-progress, ili skicu, ali se zapravo ne radi o tome, jer tvoji radovi ne ostavljaju utisak pripremne skice ili predloška. Ja ih doživljavam kao višestruko završene – s obzirom na to da radiš sa memorijom, sećanjem koje je primarno bilo uskladišteno u nečijem pamćenju, ali je istovremeno zabeleženo fotografijom koja postaje sekundarno svedočanstvo tog događaja. Ti koristiš fotografiju prevodeći je u naredni medijum – štampu, foto-transfer, sliku. Time se dato sećanje višestruko prenosi iz jednog u drugi medijum.
Sonja: Zanimljivo mi je što stalno koristiš reč završetak, ja taj proces doživljavam kao reciklažu. Za mene je ovo ciklus destrukcije i stvaranja, svoje radove gledam kao mogućnost konstantne reciklaže, oživljavanja u drugom kontekstu i drugim primenama, tako što se koriste kao segmenti i elementi. Kada opisuješ stvari kao primarno, sekundarno, tercijarno… onda daješ neku vrstu hijerarhije, to je malo problematično. Ja sam toliko puno koristila ove fotografije, i još ću da ih koristim. Zanimljivo mi je da izazivam sebe teorijski i mentalno da stalno koristim ista sredstva ali ih drugačije kombinujem i formiram, jer sam svesna da će u suprotnom da krenu da gube značaj. Zanima me kako da pronađem balans gde nešto i dalje zadržava značenje ma koliko puta ga video ili ponovio, i kako da sebe promeniš i edukuješ kada gledaš te stvari koje te iznova i iznova pokreću.
Maja: Da li možeš da nam, za kraj, kažeš nešto o svojim budućim planovima?
Sonja: Sledeći izazov mi je da tražim priče, anegdote. Do sada sam fotografije koristila kao vizuelni alat sa ciljem podsticanja određenih asocijacija, stvaranja simbola i dostizanja jasne univerzalne vrednosti. Ono što sledeće nameravam jeste da iza svake pojedinačne fotografije, ličnosti i prostora tražim priču koja se povezuje sa njom.
