• Registrator
• 17.03.2015.
• Priredio Ivan Šuletić
• 0
  11040

Čovek koji poklanja / Nedeljko Gvozdenović u razgovoru za NIN (1983)

U tekstu “Čovek koji poklanja”, autor teksta, Stevan Stanić, kroz razgovor sa Nedeljkom Gvozdenovićem predstavlja specifično mesto koje je na tadašnjoj sceni zauzimao slikar Nedeljko Gvozdenović, pojedine aspekte njegove karijere i, pre svega, nesebičnu nameru da svoje radove i novčana sredstva pokloni različitim institucijama. Tekst “Čovek koji poklanja” je objavljen u NIN-u 1983. godine.

 

 

 

Nedeljko Gvozdenović (Mostar, 1902 – Beograd, 1988) godine 1922. odlazi u Minhen gde upisuje privatnu internacionalnu školu kod profesora Hansa Hofmana na kojoj ostaje do 1924. Nakon završenih studija 1926. godine se vraća u Beograd. Prvi put izlaže 1929. godine, a prvu samostalnu izložbu priređuje 1934. godine. Bio je čan grupe „Dvanaestorica“ od 1937. godine. Od 1954. je član grupe „Šestorica“,sa kojom redovo izlaže. Bio je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1940. godine. Za dopisnog člana SANU izabran je 1963, a za redovnog 1970. godine. Samostalno je izlagao u mnogim zemljama širom Evrope i sveta. Dela mu se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama. Nedeljko Gvozdenović je bio jedan od inicijatora osnivanja Kuće legata. Poklonio je 1980. godine gradu Beogradu svoj legat koji čine 562 dela. Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: Politikina nagrada 1959. godine, Nagrada za slikarstvo na II memorijalu Nadežde Petrović u Čačku i „Sedmojulska nagrada“ 1968. godine.

 

 

Čovek koji poklanja

 

Gvozdenovićevi vidikovci

 

Kad se uskoro u Knez-Mihailovoj otvori stalna Legat-galerija Nedeljka Gvozdenovića sa 570 poklonjenih dela, beogradska periferija ući će na velika vrata u sam centar grada

 

 

 

 

 

 

Otkako je počela ova deveta decenija, ne prođe ni puna godina a da sa neke strane ne stigne vest o poklonu, zaveštanju, donaciji akademika, slikara Nedeljka Gvozdenovića. Godine 1980. slikar Gvozdenović poklonio zavičajnom Mostaru svojih 70 dela; 1981. poklonio 163 dela Srpskoj akademiji nauka i umetnosti; 1982. darovao Fakultetu za likovne umetnosti u Beogradu izvesnu sumu novca i deviza za Fond svakogodišnje nagrade najboljem studentu slikarstva… Vesti su male i gotovo neugledno plasirane, slikar Gvozdenović o tim poklonima ne voli da govori, ali zašto toliko ćutati kad će se tu pred našim očima, u Knez-Mihailovoj uskoro otvoriti stalna Legat – galerija Nedeljka Gvozdenovića. To je zaveštanje gradu Beogradu, još jedan i dosad najveći poklon od 570 probranih slika, čiji se period proteže od malih tempera i crteža iz 1929, pa sve do ove 1983. godine. Ta množina od 570 slika, pa to je celokupan životni opus i za one slikare koje nazivamo plodnim.

 

 

Pošalica, dosetka, prenemaganje

 

 

Ima dva pitanja na koja Gvozdenović ne voli, a i neće da odgovara: baš to o poklonima koje je tako široke ruke delio okolo, a drugo – o angažovanoj umetnosti. Kaže, “ta pitanja sikter, odmah napolje”! I, smeje se baš od srca, kao da hoće da ublaži toliku dozu oštrine. Da li je taj smeh ipak neka mala dozvola da u nekom zgodnom trenutku ta pitanja probamo da nekako udenemo.

Rešavamo se ipak, pošto je u pitanju Beograd i pošto se taj dan svečanog otvaranja Legata Nedeljka Gvozdenovića sasvim približio, da iz razgovora koji je trajao dugo i u nastavcima, uzmemo samo ono što je vezano za Beograd i njegovo stvaranje u Beogradu. Zar, uostalom Nedeljko Gvozdenović neće možda biti prvi slikar koji je u Beogradu za svoga života ugledao i svoju stalnu galeriju?

Sastanak sa Nedeljkom Gvozdenovićem, zakazan u 19.30. Kafana u Zmaja od Noćaja – “Stari Grad”. OOUR “Varoš kapija” (ne zna se tačno šta je na ovoj firmi ime, a šta prezime). Tu negde preko puta, drugovi Jelene Ćetković ubili su Kosmajca i još jednog agenta. Ulazi Gvozdenović i zatiče me kako u kafani posmatram jedan rastegnuti pano na zidu. To je u sepiji uvećana fotografija sa turskim ćepenicima i šetačima, valjda iz ovog kraja oko Varoš-kapije.

Vidite ovoga ovde u prvom planu, ovoga u geroku i sa halp-cilindrom, nekako zadovoljnog i sigurnog. Stalno ga gledam kad dođem ovde, liči na mog gazdu, kućevlasnika Popovića kod koga sam stanovao u Kralja Milana ulici kad sam došao u Beograd. Baš je tako izgledao kao kad bih ga ponekad sreo na ulici: posle popodnevnog spavanja, najpre dve kašičice slatkoga i zamagljena čaša hladne vode, pa kafa, pa onda izlazak u čaršiju da se malo razdrma.

 

Kako to “sretali ga na ulici”?

 

Danju sam jurio s kraja na kraj Beograda, od Karaburme do Savamale, od Dorćola do Bulbudera, davao sam časove stranih jezika po kućama. Latinski, grčki, nemački, francuski. (Gvozdenović zna još i engleski i italijanski)… Ponekad, dosta retko, mogao sam da isteram od časova i do tri hiljade dinara mesečno. Bio sam nekako povučen, ti časovi, taj težak život, i sve mi to otimalo vreme za slikanje. Jeste li videli te moje rane slike, sve mali formati…

 

 

 

 

 

 

 

Kako su vas onda zapazili, već sa prvom izloženom slikom, Sreten Stojanović i Rastko Petrović? Možda je tu bilo pre neke blagonaklonosti zbog vaše mladosti?

 

Ne, nikako zato što si mlad. Toga onda nije bilo. Oni su pre svega, kako se meni čini, najpre tražili da vide da li tu ima nekog korena. Danas taj koren kod mladih niko ne traži, već da gradiš svoj stav na nekoj sumi dosetaka, pošalica čak, u krajnjoj liniji na nekim izmišljotinama koje su brižljivo stilizovane. Teraju ih na prenemaganje. Da baš – prenemaganje.

Primetio je kako ga posmatram, nikad ga ranije takvog nisam video, onaj sivi sako prebačen preko ramena, rukavi od košulje posavrnuti, šešir u ruci, sav nekako razlahoren.

Pa, ovde u centru vrućinština, sparina, a tamo uvek dva stepena niže, okolo zelenilo, dobra kafa, okružen sam divnim ljudima. To je valjda moj nekakav antejski povratak zemlji…

 

 

Gde ste to u stvari, bili?

 

Kako, pa zar mi to nikada nije pričao? Bilo je to pre jedno pet – šest godina kad se “rešio” da negde najzad ode dalje iz svog atelja. “To čovek oseti kao kad mu treba jedna vrsta vitamina koji nedostaje.” Gvozdenović inače jedva čeka da dođe leto, da svi nekuda odu i onda je Beograd njegov, onda je najlepši. I tako “rešen” pre nekoliko godina siđe Gvozdenović iz svog ateljea na Studentski trg i sedne na prvi autobus koji polazi i siđe na krajnjoj stanici. Okolo ga dočeka neki brežuljkast teren krajnje periferije, a iznad – vratovi dizalica, stovarišta opeka, peska, letava, gradilište, prostranstvo kao stvaranje sveta. Izvadi krišom papir, pribeleži dve-tri skice i sav srećan krene natrag. “Ali, samo Proviđenje okrene mi glavu. Kad, ugledam kafanu sa velikom prostranom terasom, stolovi, suncobrani, vlasnik prijatan, kafa prava. A znate šta se opet danas desilo? Sedim na toj istoj kafanskoj terasi i posle toliko godina pogledam da vidim kako se zove ta kafana, kad ono piše “Mostar”. Zamislite! Eto, to je taj moj “vidikovac”, moje tajno izletište iz koga su nastale tolike moje poslednje slike.”

S obzirom na tako tihu i neeksponiranu ličnost, može se reći da je razgovor nekako srećno krenuo. Čini se da je tada moguće obnoviti sećanje na onu sumnju na Gvozdenovićevu doslednost koja se i dan-danas ponegde proturi i pomene. Bila je to 1953. godina, kada je sa godišnje ULUS-ove izložbe ta vest odjeknula kao senzacija: Nedeljko Gvozdenović dobio nagradu Saveza sindikata Jugoslavije za sliku “Gradilište”. A na toj nevelikoj slici skele, gomile peska i cigala, neki radnici umrljani malterom, i sve u jednoj malterski sipkavoj ali oplemenjenoj fakturi. Zar taj srebrnkasti ateljejski intimista da sada sačini nešto što pogoduje vremenu i okvirima socijalističkog realizma, koji, eto, zaredom koleba, čak i jednog Mila Milunovića? “Kako je samo vešto umeo da podvali i udovolji administrativnoj situaciji u umetnosti” – govorili su jedni; “to je jednostavno podmetnuti hibrid impresionizma” – govorili su drugi. Dakle, spremio sam ovu staru neraščišćenu sumnju i čekam reakciju:

Ne, ne, ne sećam se da je u tome bilo ikakve “veštine” i “podvaljivanja”. U to vreme ja sam prosto osećao potrebu da zaplovim iz jednog i uplovim u drugi motivski svet. Tada, tih godina kada se forsirao “realizam” (Nedeljko ga ne zove “socijalističkim”), ja sam potpuno za sebe i bez veze sa opštim zbivanjima osetio potrebu da se uživim u svet predmetnosti…

Kad se prenese na hartiju, ovaj odgovor se čini miran i ležeran, međutim na malom magnetofonu sa koga je ovo “skinuto”, ostao je onaj do kraja povišen ton ljutnje, tako da sam morao da zapitam zašto, to nije bio Gvozdenović kakvog ga znam.

 

 

 

 

 

 

Neprijatna sećanja

 

Ima stvari koje vi ne znate, i koje bih želeo da ako možete zamislite. Zamislite, eto, tu bedu: pred otvaranje svake izložbe našeg udruženja, najpre sve posetioce koji su malo poranili isteraju napolje, a onda svaki umetnik stane ispred svoje skulpture ili slike. A otuda ide grupa malih “Ždanova”, zastaje pred svakim i počinje da deli packe: “Zašto si ovo, zašto si ono, zašto o tome nisi vodio računa, to je dekadencija, to je formalizam, šta ti misliš…” I, jadni umetnik saginje glavu, čupka peševe od kaputa, propada u zemlju od svoje sopstvene bede i nemoći. Ponekad bi posle toga navraćali kod mene, gledao sam ih kako su smoždeni, osramoćeni, kako se strašno osećaju, i ponosim se što ni na jednom takvom “postrojavanju” nikad nisam bio. To sebi, čini mi se iz današnje perspektive, nikada ne bih mogao da oprostim.

 

 

Pa, zar eto, sada niste dodirnuli baš onu temu o angažovanoj umetnosti?

 

Da, ali na način kako je to Ždanov zamišljao. Eto, na primer, Ždanov i društvo izbace u jednom trenutku centralnu ideju, centralnu misao (kako su onda za svaku parolu to govorili) – “osvajamo nova žitorodna područja”. Onda, da bi se oni zadovoljili, sve mora de se pokrene u tom pravcu: i baletani, i muzičari, slikari, pesnici, kompozitori. Kaže “umetnost će iz toga izvući nove ideje”. Kakve nove ideje – ideja je da on, Ždanov, izvuče neku fajdu za svoj politički ugled.

 

 

Ali, zar nema ni nekih drukčijih angažovanosti u likovnoj umetnosti? Postoji Goja, postoji Pikaso…

 

Ali, postoji i Paja Jovanović. Treba ipak razlikovati šta je šta. Eto, Paja Jovanović je slikao onu “Seobu Srbalja” od Arsenija Čarnojevića. Ja se sećam da sam tu sliku video još u detinjstvu kao reprodukciju po stajaćim sobama naših srpskih porodica. Imala je počasno mesto. A, danas kad je gledate, morate da imate dva kriterijuma, ako iole hoćete da je nekako primite. Najpre, šta je značila u tom trenutku? Mogla je da znači stvaranje jedne patriotske klime, da ljudi osete značaj tih zbivanja, da pristanu da čak zanemare neke svoje uže lične interese, da se žrtvuju toj ideologiji, da odu u neku borbu, da daju priloge i tome slično. Ali, prošlo je sto godina, i ništa od toga, mi gledamo slikarstvo i kažemo: da to po svom slikarskom rukopisu, po svojoj fakturi, organizaciji, pokretu masa, nije uspelo, ali je uspelo. A da li je time slikar onda nešto politički pomogao? Možda je i pomogao, ne znamo, to se ne vidi, morali biste da se raspitujete okolo. Gledate, dakle, kao na minuli događaj, koji je izgubio onu vrelinu kad je možda i pokretao ljude i mase…

 

 

 

 

 

 

Bilo je smešno kako je danas Gvozdenović započeo razgovor: “Sad da me, ne daj bože, neko zauvek zatvori u ovaj moj atelje…”

Pa, kako “zatvori”, zar ne zna od kada je već zatvoren u njemu? Koliko je decenija već prošlo otkako je zauvek, kako to za njega kaže Laza Trifunović “zalupio vrata za sobom”, zalupio za ceo onaj ostali svet koji nije slikarstvo. Koliko je vremena prošlo otkako se gotovo isključivo kreće u onom svom asketskom enterijeru sa blind-ramovima belim razapetim platnima, jednim starim porodičnim zelenkastim trosedom, jednim rešoom za kafu, policama za knjige, i dve stolice (“Nekoliko puta sam hteo da kupim još koju, ali uvek ima u radnji dva-tri kupca, pa odustanem, a bojim se da bi neka nova stvar izgledala ovde kao strano telo”). Kroz prozor je tu onaj isti Univerzitetski park sa bronzanim Pančićem i drvećem kojem Gvozdenović ne zna ime, a ponekad je tu i grančica sa lišćem koju mu kao dar unese oluja kroz otvoren prozor…

Dakle, da me, ne daj bože, neko zauvek zatvori ovde, ja bih do kraja mogao da menjam i raspoređujem ove blind-ramove, levo, desno, tamo, ovamo, i verujte ne bi to bila neka formalističko estetička ekshibicija, nego da svakom tom rasporedu, svakoj toj varijanti, u kome će svaki akcenat imati svoju boju i ulogu, dam jedno pravo na postojanje.

Sezan je naslikao osamdeset slika sa “kupačicama” i 60 “mrtvih priroda”. A, šta su, na primer, te njegove mrtve prirode: jedan sto, bela krpa stolnjaka, neki ćup, nekoliko jabuka. Je li to neka invencija? Jedino ako se invencijom može nazvati taj raspored – da li je tri, pet ili 25 jabuka, i kako su grupisane. Ako je to nekome sve što gleda na slici, ako to nekome ne može da hrani interesovanje, onda neka ne gleda Sezana, onda neka gleda Paju Jovanovića.

 

 

Ima jedno šablonsko, oprobano pitanje koje nekako teškom mukom prevaljujem preko jezika: postoji li misao, izreka, slogan koji biste usvojili kao svoje?

 

Mogu odmah da kažem da volim jednu Koktoovu rečenicu, da je nazovemo misao, koja je već postala u svetu opšte dobro: “Treba znati dokle se može ići suviše daleko.” Zamislite, eto ta jedna gotovo formalno izrečena protivurečnost, zvuči najednom kao prava dragocenost. Prosto je primenjiva na sve, u pisanju, muzici, slikarstvu.

 

 

Kokto u primeni

 

 

A kad je primenite na sebe, kako izgleda u praksi?

 

Eto, dok slikam i dođem do nečeg što može biti svedeno na ono što zovemo “ogoljeno slikarstvo”, setim se tog Koktoa. Jer, tu je nekoliko znakova i možda jedna mrlja, pored koje očigledno treba da dođe još jedna mrlja. I sad, dok stavljam tu odlučujuću mrlju, prvo osećanje koje me prati je onaj racionalni tiranin koji kaže – pazi, mera, ritam, kontrast, forma, ovo, ono, sve tako reći iz nekog poznatog iskustvenog rekvizitarijuma. I, onda, u jednom trenutku – nešto što je ispod racionalnog, nešto što se izvlači i zrači ispod praga svesti, pojavi se i povuče nas hrabro dalje.

 

Ogromna konfuzija pritiska danas likovnu umetnost i teško je opisati loš kvalitet slikarstva, koje prosto preplavljuje kontinente kaljugama uljane boje. Na svakom koraku nalazimo samozadovoljstvo, gluposti, beskrajne banalnosti, a što se tiče duha – čovek bi ga ponekad uzalud tražio. Odlaze u Njujork, odlaze u London, Rim, Pariz, pomno se tamo informišu, pamte i prisvajaju od najsitnijih do najbeznačajnijih kratkovekih novotarija. Biti informisan, informisaniji od drugog, biti najinformisaniji – kakva prednost! Kakva isprazna prednost za umetnike i zemlju koji su skoro do juče patili od totalne neinformisanosti. Italijan Manconi izlaže svoj izmet raspoređen u praznim limenkama. Da slučajno ne izostanu, naše likovne pristaše “nove umetnosti protesta protiv potrošačkog društva” žurno uzimaju avionske karte da to na licu mesta dožive, da nas sa lica mesta obaveste o tom događaju. A iz njihovih redova, kao pre sedamdeset godina iz one male učmale i neobaveštene sredine, ponovo bazdi provincija. Retko ko ide da proveri sebe, da suprotstavi sebe. Nedostatak originalnosti, ličnih obeležja i osobina, veliča se kao nešto drugo a ne kao uniformisanost, već kao uklapanje u univerzalnost opšte svetske klime u likovnoj umetnosti.

 

 

Metafizika običnosti

 

 

Hajdemo mi ovog subotnjeg popodneva sa Nedeljkom Gvozdenovićem na njegov “vidikovac”. Vozimo se autobusom broj 26, odmičemo od jezgra grada: Tetovska, Strumička, Kruševačka, neka ulica duga kao gladna godina – Zaplanjska. “Ne mogu nikako da dokučim zašto baš Zaplanjska”, kaže Gvozdenović. Silazimo na poslednjoj stanici. Pa to je završetak naselja “Braća Jerković”! Vodi nas do terase njegove kafane “Mostar” odakle puca vidik. Kakva iskrena poniznost pred tim svetom, pred tim ljudima, stalnim gostima sa periferije velikog grada. Dok jedan postariji čovek sa flašom u ruci zavija provaljenim basom u svom uglu, gotovo kao ranjena zver, Gvozdenović nas upućuje: “To je Steva, divan čovek, nesretan čovek. A da vidite Mišu, ne znam zašto ga danas nema…” Da li i Miša isto ovako rulja iz basa i pije ovako? “Da, pije, ali je Miša na jedan sasvim drukčiji način sadržajan.” Kakve li sad veze imaju ova dva čoveka sa Gvozdenovićevim slikarstvom? Možda ipak vizuelnost nije jedino odlučujuća komponenta. Možda, eto, zvuk nekog neotesanog grubog dijaloga, miris lišća, šumorenje vetra isto toliko imaju ono nevidljivo pravo.

Gvozdenović sedi i gleda. Kakva smernost pred tim predelom! A na tom predelu gotovo ni traga od nečeg izražajnog. Pa, u čemu je ključ te poetike? Pred nama je jedan prostran zeleni teren koji se najpre spušta, a onda sa one druge strane ponovo penje. Tu i tamo mišići tih brežuljaka su načeti i žuti se spečena ilovača. Tu i tamo crveni se golo meso cigala na započetim kućama, a između njih razbacan građevinski materijal. Gore sasvim na vrhu geometrijski vratovi dizalica i kranova. To je taj nagli upad proze, taj sudar odurne mašinske geometrije sa mekotom pejzaža. Kad Gvozdenović to docnije pretvori u linije i forme, one se kod njega rimuju, postaju nešto drugo, postaju žive i tada dobijamo nešto poput poezije. Gvozdenović sedi i gleda u te beznačajne pejzaže, u obične predmete na stolu, gleda ih okom čoveka koji veruje, i oni mu se odazivaju u svom večnom aspektu. Tako ovaj slikar učestvuje u onoj velikoj misaonoj lirici koju je stvorila evropska umetnost. Tako usamljen, i možda poslednji, evo kako nas vodi da učestvujemo u metafizici najobičnijih životnih proza, onih koje su za nas postale toliko obične, da ih mi, makar na tako nešto bili upozoreni – na izvesnu misteriju pojava – gledamo okom čoveka “koji gleda, a ne vidi”.

U povratku, u autobusu moram da zamislim kako će odskoro izgledati i šta će ostati od Gvozdenovićevog ateljea na Studentskom trgu broj 19: one dve stolice, onaj stari porodični trosed, blind-ramovi, paravani, gola bela rebra radijatora.

 

 

 

 

 

 

Moram reći da sam za svoga života naslikao oko 1700 do 1800 slika. Godinama se od nekih značajnih nisam odvajao. Nešto se i prodavalo, manje nego danas, ali ja sam imao lepa primanja kao profesor na Akademiji, a nisam imao bogzna kakvih potreba: niti su me interesovala kola, vikendica, neko letovanje, vi znate da nigde ne mičem iz Beograda. Tako da sam bez nekog unutrašnjeg samosavlađivanja te slike ostavio da stoje kod mene, ne misleći šta ću sa njima da radim. I, ne znam ko mi to dođe i postavi mi pitanje: “Šta ćete da radite sa ovim slikama ovde?” Prosto kažem jednu glupo pitanje – “šta ćete da radite sa slikama.” Kad, malo posle počeh da mislim – pa, stvarno, šta ću da radim? Ne mogu valjda sada da uzmem pa da kažem, hajde narode, navalite, kupujte. I onda, dođe Lazar Trifunović pa i on reče – “što ne biste poklonili Muzeju savremene umetnosti”. I, tako počnemo razgovore i pregovore, ali tamo-vamo iskrsnu neke teškoće, vidim neće se to realizovati, a kad poklanjam, želeo bih bar da to vidim za moga života.

 

Onda sam rešio da to prebacim na grad. Kad sam to prvi put rekao bivšem predsedniku Žiki Kovačeviću, i koliko novaca uz to dajem na raspolaganje, čovek uzviknu: “Uuu, kako da ne, prihvatamo poklon!” Slično je bilo i sa mojim Mostarom. Ali, kad sam već bio ušao u pregovore oko detalja sa gradom Beogradom, odjedanput neko reče: “A, Akademija srpska”! Pa, zaista, na Akademiju nisam ni mislio. Hajde da dam i Akademiji. Tako i oni urediše sve to bogzna kako: mala svečanost, prjem. Kanazir i uvodna reč… I, tek sada vidim: ništa nije bilo izranije isplanirano, a čini mi se da sam ipak našao jedno rešenje.

 

 

Stevan Stanić

NIN – 3. jul 1983.

 

 

 

Biografija i sve reprodukcije preuzete su iz knjige Kolekcionar kao kustos i selektor II, Arte Galerija, 2013.