Branislav Nikolić
Branislav Nikolić rođen je 1970. godine u Šapcu. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na Odseku slikarstva 1996. godine. Magistrirao je na postdiplomskim studijama na akademiji Dutch Art Institute, Enschede, Holandija, 2001. godine. Magistrirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2002. godine. Član je internacionalne umetničke grupe New Remote i nezavisne umetničke asocijacije Kolektiv. Imao je brojne samostalne i kolektivne izložbe u zemlji i inostranstvu.
nikolicbrana@gmail.com
Šta trenutno čitaš?
Trenutno čitam monografiju o Jozefu Bojsu – Joseph Beuys: život i delo, koju je priredio Zoran Gavrić, da već jednom složim sebi u glavi sve o Bojsu, doktorski rad Radoša Antonijevića Korektivi oblika i autobiografiju Peti Smit, Samo deca u kojoj opisuje svoj odnos sa fotografom Robertom Mejpltorpom. Često sam na više koloseka.
U kom prostoru nastaju tvoji radovi?
Veći nastaju u ateljeu na Banjici, a manji svuda – u stanu, u busu, na ulici, na poslu…
Koji ti je omiljeni zvuk?
Zvuk basa, bubnja i girare i zvuk kiše po simsu.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
San
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Nedostatak vremena za rad.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Vidim sebe kao deo beogradske ili srpske scene, deo bratstva entuzijasta koji se (uzaludno ili ne?!) bore za neki apstraktni cilj. U tom smislu, primećujem veće razumevanje među grupama koje se ranije nisu mešale, veću solidarnost i želju za saradnjom između umetnika kako se kriza produbljuje.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Volim jednostavnost kojom neki umetnici uspevaju da dosegnu visoke ciljeve. Volim kada su univerzalne ideje ispričane savremenim jezikom u bilo kom mediju.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Zbog sunca.
2014. godina mi sada izgleda kao uspešna godina na unutrašnjem planu, godina u kojoj sam konačno prihvatio sebe onakvog kakav jesam.
2014. sam se zaljubio u sam se zaljubio u žutu boju, svog sina Sokola, svoju novu frizuru.
2014. ću pamtiti po projektu Sekundarna arhitektura.
2014. sam video fantastičnu izložbu islamske i istočnjačke umetnosti Gulbekijan kolekcije u Lisabonu.
2014. sam prvi put bio u Portugalu.
Najbolja anegdota iz 2014. je kad sam tražeći daske pored kontejnera ušao u sukob sa ekipom lokalnih Roma oko raspodele teritorije.
Ili je to bilo 2013… dobro nisam siguran ali nije loša priča…
Za 2015. planiram da uradim jedan projekat na Severnom polu.
