Zlatno tele, šezdesetosma i pokoji majmun sa ogledalom: Frieze London 2014.
Za puriste, teoretičare i estetičare, sajmovi umetnosti su pakao. IKEA za multi-bilionere, dilere, trofejne žene i dvorske lude, sajmovi su ključno mesto za biznis marketing kao i prostor za spektakularne tračeve i provokacije.
Po recima Amy Cappellazzo, zamenice predsednika Christie’s International, “umetnost je kao fizika: postoji i kao talas i kao čestica. Može da postoji kao roba koja se kupuje i prodaje, ali i na višem planu gde je od emotivnog, intelektualnog, istorijskog i kulturnog značaja.” Naravno, upravo ovaj viši značaj i industrija koja ga multiplicira stvaraju cenu i uslove za prodaju umetnosti.
Kako umetnost sve češće sama po sebi nije dovoljna za održavanje hajpa, posetioce ovogodišnjeg Londonskog Frieze-a dočekuje dečije igraliste, crvena šuma, nuklearno sklonište, manikir salon i još gomila drugih šarenih dogodovština. Predstavljene galerije nisu bele kocke nego podsećaju na obdaništa sa predimenzioniranim igračkama i u glasnim bojama koje privlače pažnju, ili je možda odvlače od nedostatka sadržaja.
Zidovi Esther Schipper galerije prekriveni su foto-tapetom trešnjinog cveta (Thomas Demand, EUR 45,000) u edicijiod tri primerka, od kojih je jedan prodat odmah po otvaranju. Lisson Gallery krasi tepih u nijansama duginih boja ($115,000) koji je, skupa sa uniformama asistenata, dizajnirao Cory Arcangel. Umetnik Mark Wallinger je kurirao postavku Hauser & Wirth galerije rekreirajući radnu sobu Sigmunda Frojda, dok je Venecuelanski umetnik Sol Calero transformisao štand Laure Bartlett u funkcionalni, generički internet kafe.
Ova taktika po mišljenju lovaca na trendove čini Frieze svežim i izbegava ‘fair fatigue’ (zamor poznat onima koji provode život u konstantnom jet-lag-u između svetskih sajmova). Galerije kao što je Hauser & Wirth, koje učestvuju na devet sajmova godišnje, koriste dekoratersku taktiku da ostanu u fokusu, dok je umetnicima lakše kad ne moraju da izbacuju novi opus svakih nekoliko nedelja. I pored očigledne prodaje koja se i dalje odvija u koridorima sajma, art fairs se zasnivaju na marketingu, a ne naprodaji. Sajmovi su kamerne “vežbe brandinga”, mesta susretanja za dilere, savetnike, kolekcionare i galeriste i šansa da turbo-kolekcionari upotpune već koncipirane kolekcije.
Jack Pierson nudi ogledalo tržistu radom False Gods, dok Angus Fairhurst nastavlja temu skulpturom The Birth of Consistency, gde gorilla istovremeno ogleda svoj lik i postavljene crteže na zidovima.
Does This Soup Taste Ambivalent? je participativni rad naoko lepe arome. Braća Tomoo i Ei Arakawa, poznatiji kao United Brothers, posetiocima nude besplatnu supu koju njihova mama pravi od povrća uzgajanog u regiji nedaleko od nuklearnog reaktora u Fukušimi. Posetioci mirno jedu ponuđenu supu, poneko postavlja pitanja; redar na vratima kaže da mu miriše kao supa njegove mame i da će je u pauzi probati.
Keramičar Edmund de Waal, poznatiji po svojoj knjizi Zec Očiju Boje Ćilibara (Hare With the Amber Eyes) nudi kontrast većini skulptura na Frieze-u koje se odlikuju anonimnošću i bezličnošću industrijske proizvodnje. De Waal, koga predstavlja galerija Max Hetzler, je po senzibilnosti blizak japanskom minimalizmu i modernističkoj arhitekturi. Nijanse i taktilnost njegovih valjkastih formi (uvek izvedenih u glaziranom porcelanu, na točku, meditativno) su fetišizirane postavkom u kutije ili vitrine koje su često izvan domašaja, nekad čak i pogleda, publike.
Frieze Masters dominiraju manje poznati radovi poznatih imena. Atmosfera je diskretnija i aludira na sofisticirane aspiracije klijentele, dok se sakralna skulptura i ikone smenjuju sa restoranima i barovima. Hauser & Wirth predstavljaju izuzetnu selekciju ranih radova Jean Tinguely-ja, dok se drugde izdvajaju kolekcije manjih radova Bridget Riley i Barbare Hepworth. Izvan dva glavna prostora proteže se park skulpture, koji od 2012. kurira Clare Lilley, direktorka programa Yorkširskog parka.
Najveća gužva tokom celokupnog trajanja Frieza je na štandu galerije Helly Nahmad, koja predstavlja imaginarnu kolekciju jednog Pariskog apartmana 1968-e. Nazvana The Collector, instalacija je kompletan mali stan ispunjen slikama i objektima s kraja dvadesetog veka. Na zidovima se Dubuffet, Miro, Morandi i Picasso smenjuju sa političkim posterima, razglednicama, analognim fotografijama i beleškama. Po podu su hrpe časopisa, knjiga, šoljica kafe i prepunih pepeljara koje sve zajedno evociraju duh šezdesetosme.
Na crno-belom televizoru smenjuju se prilozi i nostalgični glasovi Jeanne Moreau i Juliette Greco. Ovoj kolekciji se vraćam tokom dva dana, uživajući u detaljima (nailazim na catalog Dušana Džamonje negde između poezije Max Ernsta i knjige o Art Brut) i u jednostavnom, zaprljano-arhivskom šarmu prostora. Potpuno sam svesna da je u pitanju pesma sirena za okupljene kolekcionare, kojima galerist poznat po previsokim cenama laska isto toliko sladunjavo kao glasovi sa gramofona; ipak, posle foto-tapeta i dečijih igračaka čak je i trofejno odrana koža šezdesetosme na oko zavodljiva, kritična i bliska.
Naslovna fotografoja: Jack Pierson, False Gods (2014), Galerie Thaddeus Ropac
