Vilijam Kentridž / The Refusal of Time
Petokanalna video-instalacija Vilijama Kentridža „Refusal of Time“ (2012) predstavlja tridesetominutnu meditaciju o vremenu i prostoru, koja u sebi sadrži pitanja o složenoj zaostavštini kolonijalizma i industrijalizacije, kao i umetnikova lična razmišljanja na temu života i smrti. Instalacija je izložena u Metropoliten muzeju u Njujorku u saradnji sa Muzejem Moderne umetnosti iz San Franciska.
Sastoji se od 5 povezanih filmova koji se kreću po prostoru tri zida. Zvuk je projektovan kroz staromodne filmske megafone. Na filmovima se prikazuju realni metronomi, Kentridžove karakteristične stop animacije sa crtežima ugljenom, scene snimljene sa glumcima i animacije ekscentričnih silueta ljudi tokom procesije ili paradnog plesa. U centru prostora nalazi se dominantna drvena skulptura „mašina koja diše“ ili „slon“, koja stvara ritmičnu pozadinsku buku i funkcioniše kao generator celog rada. Ona podseća na harmoniku, a delimično na mašinu za bušenje nafte i viktorijanske industrijske fantazije. Planovi iz 1870, za pneumatske cevi ispod ulica Pariza, koje su pumpale vazduh za kalibrisanje gradskih satova na daljinu, podsetili su Kentridža na odlomak iz novele Čarlsa Dikensa „Teška vremena“ (Hard Times, 1854). Dikens opisuje fabričku mašinu koja se monotono kreće gode-dole, kao glava slona u stanju „melanholičnog ludila“. Ova metafora o razvoju nauke i industrije tokom modernog doba podsetnik je na uzaludne napore kontrole vremena.
Rad je nastao 2012. godine za izložbu „Documenta 13“ u Kaselu. Plod je saradnje i niza diskusija između Kentridža i Pitera Galisona (Peter L. Galison), profesora istorije nauke i fizike na Harvard univerzitetu, o istoriji kontrole vremena u svetu, teorijama relativiteta i crnih rupa. Proučavajući rad Alberta Ajnštajna i Henrija Poinkarea (Henri Poincare), Galison je primetio kako su oba naučnika nezavisno zaključila, da je vreme u modernom industrijalizovanom svetu, relativna stvar, pre nego fiksni fenomen. Kentridž prilazi istoj ideji sa stanovišta evropske kolonijalizacije, koja je nastojala da oblikuje nezapadne kulture, postavljajući im određeni koncept realnosti, kako bi naposletku zaključila da te kulture imaju drugačiji i otporniji odnos prema stvarnosti od njenog.
U svojim predavanjima na Harvardu Kentridž je objasnio asocijativni tok njegovih ideja za rad „Refusal of Time“. Evropa 19. veka je pokušala da standardizuje vreme stvarajući sistem vremenskih zona, pronalaskom satova pod pritiskom, predviđajući ukupnu sinhronizaciju vremena. Ali Ajnštajnova teorija relativiteta 1905. je pokazala da savršeno vreme nije moguće, da postoji određena količina strukturalnog poremećaja u univerzumu, koja za Kentridža predstavlja tračak nade. Po njegovom tumačenju u tom nagoveštaju haosa nalazi se mogućnost nove kreativnosti.
Rad traje pola sata, ali može da se gleda više puta iz različitih perspektiva (budući da je reč o instalaciji, promena tačke gledišta menja i percepciju posmatrača). Tempo video promena stvara osećaj da je vreme nelinearno. U jednom trenutku ekrani prikazuju metronome koji se kreću različitim brzinama, tako da opredeljeni pravac pogleda određuje i trenutni tempo. Instalacija započinje pitanjem: Da li nakon smrti ostaje ikakav trag? Da li je crna rupa kraj vremena? Postoje li informacije koje još uvek plutaju negde na ivici? A završava se povorkom ljudi-senki koji pevaju, nalik pogrebnim procesijama u Nju Orleansu. Instalacija u Metropoliten muzeju postavljena je u prolaznoj prostoriji i publika koja se krece ka sledećem izložbenom prostoru mora da prodje kroz Kentridžov rad „Refusal of Time“. Senke posetilaca mešaju se sa projektovanim senkama i tako ravnopravno učestvuju u konceptu i sadržaju instalacije, stvarajući uzvišeni povezani niz, neprekinuti kontinuum u vremenu i prostoru. Ova dramatična završnica inspirisana je pogledima ljudi iz Platonove pećine: siluete plešu i teturaju preko tri zida, pre nego što ih konačno ne proguta crna rupa.
„Odbijanje“ u naslovu rada je i lično i političko. Kentridž piše „Svi znamo da ćemo umreti, ali otpor tom pritisku koji nam se nameće, je u osnovi celog projekta. Na individualnom nivou, radi se otporu, ne prema smrtnosti u nadi da se ona izbegne, već o pokušaju da se pobegne od pritiska koje ona stavlja pred nas. Politički gledano, otpor je odbijanje evropskog shvatanja reda, nametnutog u stvaranju vremenskih zona, ali taj otpor se metaforički odnosi i na druge oblike kontrole.“
Realizacija ovog kompleksnog multimedijalnog dela, trajala je dve godine, a u njegovo nastajanje, pored Pitera Galisona (Peter Galison) uključeni su i južnoafrički kompozitor Filip Miler (Philip Miller), koreograf Dada Mazilo (Dada Masilo) i više od dvadeset pevača, glumaca i plesača.
__________________
Vilijam Kentridž (William Kentridge) je vizuelni umetnik, rođen 1955. godine u Johanesburgu, gde i danas živi i radi. Nakon završene dramske škole, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, bio je aktivan u pozorištu i televizijskoj produkciji. Do devedesetih godina (poklapa se sa ukidanjem aparthejda u južnoj Africi) Kentridžovi pozorišni radovi i animirani filmovi, koje je razvijao iz crteža ugljenom, pronalazili su sve širu međunarodnu publiku. Kao belac u južnoj africi, borac protiv aparthejda, njegova umetnost je uvek u sebi sadržavala političke i socijalne realnosti države u kojoj je živeo, pitanja kolonijalizma, segregacije i ugnjetavanja radničke klase. Njegova interesovanja, ipak, prevazilaze taj osobeni kontekst i služe kao alegorija ljudskih stanja i sveta u celini. Kentridž je prvi put postao vidljiv u svetu umetnosti sa svojim animiranim filmovima pod nazivom Drawings for projection (1989–2003). Iako redovno u svojim radovima koristi crtež, Kentridž u proces stvaranja uključuje i druge medije, kao što su pozorište senki, film, performans i teatar.
 predstavlja tridesetominutnu meditaciju o vremenu i prostoru, koja u sebi sadrži pitanja o složenoj zaostavštini kolonijalizma i industrijalizacije,){kind=link}