Vienna International Art Fair
Ove godine od 1. do 5. oktobra održan je deseti Vienna Fair The New Contemporary u prostoru Bečkog sajma. Vienna Fair zauzima zanimljivo mesto među sajmovima umetnosti. Rastućeg značaja, ali za sada u zoni srednjih sajmova, postaje mesto susreta istočnih rastućih umetničkih tržišta i zapadnih etabliranih galerija, što omogućava eksperimentalniji izbor izlagača i pristupa u potrazi za specifičnom i prepoznatljivom pozicijom sajma. Pored očekivano najviše izlagača iz Austrije i Nemačke, veoma primetno je bilo prisustvo ruskih galerija (što i nije čudno obzirom da su Rusi suvlasnici sajma), kao i više galerija iz Rumunije, Poljske, Mađarske i Slovačke, dok je Vienna Focus prikazao Azerbejdžansku umetnost. Pored komercijalnih galerija sajam je omogućio predstavljanje neprofitnih institucija.
Prateći program je obuhvatao raznovrsne programe. U odeljku nazvanom „Vienna Talks“ odvijali su se razgovori o kulturi bijenala i šta posetilac može naučiti od bijenala, o protestnoj kulturi u savremenoj umetnosti, o rumunskoj savremenoj sceni, o mladim kolekcionarima, kao i o umetnosti u zemlji fokusa – Azerbejdžanu. U „Vienna Talks“ delu je prikazan film „Ulay. Project Cancer“ u slovenačkoj produkciji snimljen prošle godine, nakon čega je usledio razgovor sa Ulayem. Drugi odeljak je nazvan „20 four 7 – Collecting the New Contemporary“ gde su vođeni razgovori sa kolekcionarima sa akcentom na kolekcionarstvo kao građenje narativa. Egzotičniji deo pratećeg programa se odvijao van prostora sajma i uključivao je događaje kao što je poseta domu privatnog kolekcionara Dr. Fuchs-a, obilazak kolekcije i doručak. Doručak ste mogli da imate i sa direktorom Albertine, nakon čega je usledilo vođenje kroz izložbu Joan Miro-a. Ovi događaji su bili za ograničeni broj učesnika i za njih ste se morali prijaviti preko sajta sajma. U momentu kada sam se prijavio kao VIP učesnik i otkrio da postoje ove mogućnosti, lista je naravno već bila popunjena, ali sam se tek reda radi prijavio na listu čekanja. Svako veče su organizovane žurke za VIP učesnike. Organizator je sasvim dobro znao da besplatno piće i finger food omogućavaju opuštanje i lakše odvezivanje jezika učesnika, a sve u cilju uspostavljanja kontakata, čemu mimo prodaje radova sajam zapravo i služi.
Rastući značaj Vienna Fair-a potvrđuje i organizovanje sajma satelita pod nazivom Parallel Vienna 2014. Održan u potpuno drugačijoj „skvoterskoj“ atmosferi u kancelarijama napuštene poslovne zgrade okupio je čini se još veći broj umetnika i galerija ne samo iz Austrije. Ovaj sajam je omogućio predstavljanje umetnosti bez finansijskog rizika, što je omogućilo nastup manjim galerijama i mlađim umetnicima, kao i site specific radovima i inicijativama koje nisu nužno komercijalne. Uspeo sam da obiđem pet spratova (svaki sprat ima dva krila, a još nekoliko spratova je bilo do vrha) ove veoma šarene izložbe raspona od studentskih izložbi ovdašnjih fakulteta do radova koji bi mogli da stoje rame uz rame sa radovima na „velikom“ sajmu samo kada bi bili izloženi u boljim uslovima. Većina radova nije bila previše zanimljiva, ali su pojedini radovi imali daleko više duha ili opuštenosti u odnosu na radove sa štandova „velikog“ sajma koji su pod presijom prodaje i velikih cena zakupa prostora.
Zaista ogromnu kulturnu ponudu tih dana u Beču upotpunilo je još nekoliko velikih umetničkih događaja sinhronih sa sajmom. Projekat „curated by_vienna“ je doneo veliku izložbu „The Century in the Bed“. 20 kuratora/ki iz celog sveta je pozvano da odgovori na ovu zadatu temu u 20 manjih privatnih galerija svuda po Beču. Otvaranje je koincidiralo sa sajmom tako da se ekipa izlagača rastrčala po gradu u potrazi za galerijama uz neminovno završavanje večeri na VIP zabavi. Uz ovo treba pomenuti i da je u istom periodu bio Vienna Design Week, a subotnje veče je bilo i veče Noći muzeja. Ako dodamo i velike izložbe Juan Miroa i Arnulfa Rainera u Albertini (o čemu je Supervizuelna već izveštavala), kao i Cosime van Bonin u Mumok-u, onda je jasno koja je količina umetničke ponude u tom momentu bila u Beču, što je činilo stvar frustrirajućom obzirom na ograničeno vreme koje sam imao.
Da se vratimo na Vienna Fair. Nevladina organizacija iz Beča Blockfrei je osnovana pre oko godinu dana sa ciljem podrške i jačanja kooperacije između kulturnih grupa iz Austrije i Jugoistočne Evrope kroz organizaciju kulturnih projekata i promociju umetnosti sa ovih prostora. Blockfrei je ove godine uz pomoć Ministarstva za kulturu i informisanje i Erste banke konkurisao sa projektom promovisanja nezavisnih inicijativa iz Srbije i dobio jedan od štandova za predstavljanje institucija. Predstavljene su sledeće inicijative i umetnici: Aleksandrija Ajduković ispred Ulične galerije / Mikro art, Dejan Kaludjerović ispred Blockfrei-a, Mane Radmanović ispred Velike galerije KC Grada, Siniša Ilić ispred Teorije koja hoda, ja ispred Supervizuelne, a predstavljena je i Remontova baza savremene umetnosti. Obzirom da Blockfrei nije profitna organizacija i da prodaja radova na sajmu nije bila opcija, akcenat je bio na promovisanju srpske nezavisne scene. Tome je doprineo katalog koji je dizajnirao Mane Radmanović (štampan uz podršku Turističke organizacije Srbije), kao i prisustvo umetnika na štandu (zahvaljujući Kancelariji austrijske savezne vlade koja je platila avionske karte). Ideja je bila da se predstavi rastuća i veoma vibrantna nezavisna scena, barem jedan njen deo, sa ciljem pozicioniranja na internacionalnoj sceni.
U subotu je priređen koktel uz podršku srpske ambasade, bečkog restorana Balkan Ekspres (stranci su odlepili za pitama) kao i kompanije Wein und Vino (koja je donirala vino), te je napravljena primetna gužva na štandu. Učešće na sajmu je takođe bila prilika i da se obnove kontakti sa ex-Yu umetničkim scenama. Da li smo uspeli da realizujemo ove ciljeve? Ne mogu jedan sajam i jedan štand u potpunosti ispuniti zamišljene ciljeve, ali se čini da je ostavljen veoma dobar utisak na publiku, kako opštu tako i uže stručnu. Dobili smo pohvale art direktorke Vienna Fair-a Christine Steinbrecher-Pfandt (koja je inače rođena 1982.), uspeli da dopremo do niza veoma važnih figura posebno austrijske art scene i ostavimo dobar utisak na njih, popričamo sa kolekcionarima, podsetimo slovenačku i hrvatsku ekipu da postojimo i da se zanimljive stvari događaju u Beogradu, kao i da zainteresujemo i šarmiramo publiku, a Vienna Fair se hvali podatkom da je prošle godine kroz sajam prošlo 23.000 ljudi. Tu naravno dolazimo do boljke nedostatka kulturnih politika u nas, jer bi trajnije prisustvo posebno na austrijskoj sceni vremenom sasvim sigurno donelo rezultate. Austrija je na jedan neobičan način, i pored više konflikata koje je imala sa Srbijom kroz istoriju, veoma zainteresovana za srpsku umetničku scenu. Ona već neko vreme jeste mesto susreta i promocije umetnosti bivšeg istočnog bloka, a u isto vreme i moguća odskočna daska za neke druge destinacije i bilo bi šteta da izostanemo iz ovog veoma važnog procesa i prilike za dalju promociju ovdašnje umetnosti.
Mnogi novi kontakti su uspostavljeni, samim tim i nove mogućnosti. Događajima bi trebalo ići u susret, a ne čekati da se nešto desi samo od sebe. I tu nailazimo ponovo na problem, jer je iz pozicije nezavisne scene veoma teško krenuti događajima u susret obzirom na već poznate probleme, pa realizacija nekih relativno jednostavnih projekata deluje nedostižno, dok mogućnosti zapravo ima. I pored toga, barem jedna konkretna ideja u rasponu mogućeg bi mogla da se izrodi iz nastupa na Vienna Fair-u. Nadam se da ću moći da izveštavam o tome u budućnosti.
Na kraju, veliko hvala Blockfrei-u na inicijativi i entuzijazmu.
