Tirana Storytelling
Pre godinu dana u ovo vreme boravio sam u Njujorku na rezidenciji u ISCP-a. Tada je trebalo da napišem nešto o svojim iskustvima vezanim za grad, rezidenciju, umetničku scenu, muzeje, izložbe, kulturu, supkulturu, itd. Nije trebalo baš o svemu tome da pišem, ali bez svih ovih aspekata pisanje o Njujorku za mene je predstavljalo nemoguću misiju. Naravno, blog se nije desio, ali se ispostavilo da ću septembar i oktobar ove godine provesti na novoj rezidenciji u Tirani i nije mi trebalo puno da donesem odluku da ovo iskustvo moram da podelim i sa ljudima čije adrese nemam u mailboxu.
Tirana, ili preciznije Albanija, je za mene dugo bilo mesto poznato po bunkerima izgrađenim u doba Envera Hodže i kao zavičaj jednog od najprominentnijih umetnika današnjice Anri-a Sala-e. Kad-kad tu bi se kroz razne priče provukla i neka informacija o umetniku Edi-u Rama-i koji je svojevremeno postao gradonačelnik Tirane i prvo što je uradio po dolasku na čelo grada bilo je masovno oslikavanje fasada u tada sivoj i oronuloj Tirani. Sada je taj isti umetnik premijer Albanije. Sve to, ali i druženje sa Eriolom, Henrjetom i Irginom u Njujorku, i njihova iskustva iz zemlje u kojoj su odrasli, pomoglo mi je da bez razmišljanja prihvatim poziv T.I.C.A. Tirana Institute of Contemporary Art i naredna dva meseca provedem u glavnom gradu Albanije.
U Tiranu sam došao uveče, preko Rima, negde ok 23 h. Brzo smo stigli do grada, a palme pored puta su me odmah odagnale od želje da pronađem bilo kakvu sličnost sa Beogradom. Na insistiranje domaćina provozali smo se kratko centralnim delom grada kako bih upoznao grad noću, pošto je tada “puno lepši”. Ubrzo sam se smestio u svoj stan i otišao na spavanje. Sutradan sam se po sećanju uputio u centar, spreman da se suočim sa gradom koji, kako su mi rekli sinoć po dolasku, ne izgleda baš najbolje prekao dana. Grad je izgledao drugačije, ali ni i izbliza njie bio neugledan ili ružan. Ono što mi je prvo zapalo za oko je miks stilova koji ovde potpuno dobro funkcioniše. Mediteran, modernizam, socrealizam, malo “primenjene” arhitekture kao u Beogradu, puno puno zelenila, široki bulevari, intenzivan saobraćaj – sve to me je potpuno kupilo u prvih pola sata i ne prestaje iznova da me fascinira. Sada, sa iskustvom od par nedelja boravka mogu da napravim jasnu razliku i sagledam učinak Edi-a Rama-e kao gradonačelnika. Iza projekta “Take back your city with paint” ne stoje samo šarene fasade, već jasan front da se grad otvori ka svojim stanovnicima i postane prijatno mesto za život. Umetnost je ovde postala deo svakodnevnog živote, a neki od stavnovnika Tirane doslovno žive u njoj. Fasade su u početku oslikavali samo albanski umetnici, ali je tokom vremena svoj trag na njima ostavilo i nekoliko internacinalnih umetnika kao što su Tomma Abts, Franz Ackerman i Olafur Eliasson. Naravno, osim na fasadama umetnost ovde živi i u galerijama i muzejima. Nacionalni istorijski muzej i Nacionalna galerija su najreprezentativnije državne institucije. Pogled na ove građevine vraća vas u vreme komunističkog sistema koji se ovde zadržao još samo u arhitekturi. Nacionalna galerija je po svom sadržaju i programu koji predstavlja neka vrsta muzeja savremene umetnosti ili kunsthalle, a svoju kolekciji konstantno obnavlja novim radovima savremenih albanskih umetnika.
Kada se govori o savremenoj umetnosti u prestonici Albanije nemoguće je preskočiti T.I.C.A. Tirana Institute of Contemporary Art koji u svom delovanju neprestano mapira nove prostore u kojima pronalazi potencijal za prezentaciju i izlaganje savremene umetnosti. Najbitniji projekat T.I.C.A-e definitivno je Bijenale u Tirani koje, nažalost i nadam se samo trenutno, ne funkcioniše. Do 2009. godine Bijenale je okupljalo umetnike iz celog sveta koji su sa uspehom osvajali nove prostore po čitavom gradu. Benefit koji je Tirana imala od ove manifestacije izlišno je komentarisati. Rezidencijalni program je takođe jedna od važnijih aktivnosti ove institucije i svake godine u dva navrata na proleće i jesen organizuju se boravci u trajanju od dva meseca. Ove jeseni studio na jedanaestom spratu, sa koga se vidi cela Tirana, sa mnom dele Tatia Skhirtladze, umetnica iz Gruzije, Jonida Beqo, umetnica iz Albanije, i Filip Jovanovski, umetnik iz Makedonije. O rezidenciji “Storytelling” pisaću nekom drugom prilikom, kada se ukažu konkretni obrisi mog boravka i rada u Tirani. Ovo je bilo samo kratko upoznavanje sa gradom koji na svakom koraku nudi neko novo čitanje i potencijalni materijal za rad.
Za kraj pisma osvrnuću se na konstataciju Vladimira Nikolića iz bloga koji je za Supervizuelnu pisao za vreme svog rezidencijalnog boravka u Kini:
“Ovde mora da se radi. Što je u potpunoj suprotnosti sa dobrim običajima artist in residence programa. Tu se radi o čistom turizmu odnosno plaćenom godišnjem odmoru.”
Moguće je da većina rezidencija i jeste upravo čist turizan. Mada sa terena na licu mesta stičem utisak da je sve stvar dogovora i profesionalnog odnosa organizatora i umetnika, a ovde je to veoma dobro koordinisano i bila bi prava šteta ne iskoristiti potencijale koji Tirana poseduje.
