Dinos i Džejk Čepmen
I kad se otvori i četvrti pečat čuh glas četvrte životinje kako govori: dođi i vidi! I videh gle, bled konj, a ime njegovog jahača bilo je: smrt, i pakao iđaše za njim. Njima je data vlast na četvrtini zemlje; oni su smeli da ubijaju mačem, glađu i smrću i zverima zemaljskim.
– Apokalipsa po Jovanu, Poglavlje 6: 7, 8
Druga po redu izložba u novootvorenom prostoru Serpentine Sackler u Londonu, barutnom magacinu iz devetnaestog veka koji je redizajnirala pomodna arhitektonska kuća Zaha Hadid Architects, je kompleksna muzejsko-moralna satira braće Dinosa i Džejka Čepmena, ‘Dođi i Vidi’.
Naslov izložbe koji okačen unutar galerije podseća na ulaz u zabavni park (ili na ulaz u Aušvic, sa slično banalnom frazom ‘Arbeit Macht Frei’ – rad oslobadja), zapravo aludira na 6. poglavlje Apokalipse po Jovanu, otvaranje četvrtog pečata i nastajanje pakla na zemlji, ali i na naslov poznatog filma Dodji i Vidi (Idi i smotri) Elema Klimova iz 1985, apokaliptične ratne drame producirane u znak komemoracije 40-godišnjice Sovjetske pobede nad fašizmom, koji je zbog svoje skandalozne grafičnosti poređen sa Apokalipsom Sada Fransisa Forda Kopole. Na Aušvic i nacističku estetiku se direktno nadovezuju i crne zastave sa smajlijima, World Peace Through World Domination (2013).
Dođi i Vidi je više od retrospektive. Centralnu okosnicu izložbe čine tri vitrine pod zajedničkim nazivom Pakao, zatim desetak skulptura od oslikane bronze, desetine apropriranih ulja na platnu, instalacija, tapiserija, desetine malih skulptura i par stotina crteža, grafika i radova na papiru. Svi radovi nastali su u razdoblju od 2000 – 2013.
Braća Čepmen rade zajedno od ranih 1990-ih, prvo na Kraljevskoj Akademiji u Londonu, potom kao asistenti umetnika Džilberta i Džordža, a zatim na Goldsmitsu gde postaju deo grupe mladih Britanskih umetnika. Svoje radove prave zajedno, sinhrono i u dugim tematskim i vremenskim ciklusima. Njihov prvi rad pod nazivom Pakao (Hell, 2000), vitrina gusto napunjena hiljadama figurica nacističkih vojnika, skeleta i mutanata u raznim stadijumima razaranja i mučenja, nestao je u požaru Momart skladišta u maju 2004. Radovi Patrika Herona, Džilijan Ejris, Patrika Kolfilda, Trejsi Emin, Dejmijena Hirsta, Gari Hjuma, Kris Ofilija i Paule Rego istopili su se u opštem paklu zajedno sa vitrinama braće Čepmen. Džejk i Dinos su na to odgovorili praveći nove vitrine – Reke Krvi (Rivers of Blood, 2007), Jebeni Pakao (Fucking Hell, 2008), Kraj Zabave (The End of Fun, 2010), Na Kraju Sveta…(When the world ends… 2012) i dvostruke vitrine Skup Svih Zala (The Sum of All Evil, 2012-2013), sve takođe minuciozno ispunjene figuricama u sve kompleksnijim scenama mutacije i razaranja.
Ove scene razaranja, koje je kritičar Waldemar Januszczek nazvao ‘jednim od najelokventnijih radova o ratu na nivou njihovog uzora Goje’ (Sunday Times, 4 decembar 2013) zapravo nisu uopšte scene rata. U ratu postoje zavađene strane, sukob interesa i (implicirana) borba dobra i zla, dok su u vitrinama braće Čepmen učesnici svi svedeni na naciste, kosture (“bivše naciste”) i mutante (“naciste iz budućnosti”). Pakao koristi rečnik Holokausta (bodljikave žice, jame, mučenja, koncentracioni kampovi), ali i izvršioci i žrtve svih mučenja su nacisti. I dok u hrišćanskoj ikonografiji pakao ima svoj binarni pandan u raju, u paklu Čepmenovih postoji samo razaranje. U ovom kontekstu nema jevreja, slovena, cigana – svi su izjednačeni ispod zastave konzumerizma i raspeća na kome je poznata figura Ronald McDonalda. Hrišćanske scene pakla nude moralni i edukativni kompas, striktno podeljen teatar surovosti u kome ima mesta za proklete i spasene, koji u Čepmenovskom Paklu potpuno izostaje. Izostaje takodje i sud – nebeski ili zemaljski. Sitne figurice možda podsećaju na kolonije mrava, ali ni mravi ne napadaju sopstvene kolonije, tako da je zapravo najjači utisak taj o neprirodnosti, o degeneraciji ovog bespogovornog samouništenja kome nema otpora ni suprotstavljanja.
Ono što opstaje je konzumerizam i zabava. Džejk Čepmen u intervjuu sa Sarom Kent kaze: “Mi ne nudimo model progresa. Mi pravimo radove koji idu protiv ideje da je umetnost sama po sebi dobra i bazirana na idealizmu. Ovo nije prosvetiteljsko doba, ovo je doba lake zabave.”
To je pakao globalnog moralnog relativizma, fotogeničnog kiča i voajerizma, metaforičkih i stvarnih perverzija tela i duha. Spojene, mutirane figure njihovih ranijih radova (Zigotska Akceleracija, 1997, i sl.) su u serijalu Pakao umnožene i multiplicirane. U intervjuu sa Vil Selfom (Will Self, The Sixth Reich u knjizi Kraj Zabave), Dinos Čepmen objašnjava: “U izvesnom smislu bilo je važno postići galamu. Mučenje se [u vitrinama] dešava beskrajno, oni su to radili oduvek tako da za njih mučenje više ne predstavlja užas. Užas je činjenica da gužva nikada ne prestaje. Pakao to su drugi ljudi”.
Čepmenovski pakao je pakao gubitka privatnosti, gubitka bilo kakvih veza – porodičnih, grupnih, plemenskih – u agoniji i strahu gomile. Posmatrajući kako arhitekte dizajniraju shopping centre (ali i galerije kao što je Tejt) analizirajući kretanje molekula da bi anticipirali turbulenciju i kretanje grupe ljudi i strateški plasirali radnje i restorane, braća Čepmen vide paralelu između fašizma i zabave (“Kraj Zabave je kao Ibica koju su preuzeli nacisti”). Panorame uništenja su filmični zabavni parkovi čiji su proroci i voajeri i zabavljači.
Drugi sloj izložbe izvan vitrina čine figure u prirodnoj veličini obučene kao pripadnici Kju Kluks Klana, koje su rasporedjene kao posetioci u galeriji gde posmatraju, pokazuju, dodiruju i mešaju se sa živim posetiocima izložbe. Sve figure imaju prepoznatljive šarene čarape Ronalda McDonalda.
Oko njih se nalaze gusto načičkane skulpture od oslikane bronze (Mala Mašina Smrti (Kastriran i Okamenjen), 2006; Hteo Sam Da Budem Popularan, 2008; Osetio Sam Se Nesigurnim, 2008; Striptiz, 2012, i dr.) koje deluju kao ilustrovane vinjete izdvojene iz masovnih scena vitrina. Ulja na platnu (Jednoga dana Više Nećeš Biti Voljen/a, 2008-13; Progutaj Pseto, 2007, i dr.) i radovi na papiru (83 ručno oslikane grafike iz serije Užasi Rata IV, 2001; 99 akvarela iz serije Bolest Unutar Bolesti, 2013; 100 akvarela iz serije Not to Dot, 2013; 79 radova iz serije Arhivski Radovi, i dr.) tapaciraju zidove, popunjavajući sav prostor galerije i stvarajući klaustrofobični osećaj da je posmatrač zatvoren u vitrini sličnoj onima sa kojima je okružen, gde ga posmatraju intimne scene devijacije, perverzije i propasti.
Serija ulja na platnu Jednoga dana Više Nećeš Biti Voljen/a su nađeni portreti rađeni u klasičnom maniru, kojima su Džejk i Dinos oduzeli inicijalnu svrhu – dočaravanje društvenog statusa i iluzije besmrtnosti – doslikavajući bolest i moralnu trulež. Ova ekspresija bez analize i sinteze daje utisak negde između žvrljanja brkova po fotografijama iz novina i raspadanja slike Dorijana Greja – praveći disrupciju vizuelne forme, kulturnih i društvenih stereotipa.
Opsednutost telom kao mašinom ili genetskim eksperimentom se provlači kroz njihove radove jos od devedesetih. Mala Mašina Smrti iz 2006. (kao i ona ranija, iz 1993.) evocira tradiciju erotomanskih mašina Marsela Dišana, Fransisa Pikabije i Hansa Belmera, dok se seksualizovana deca-mutanti nadovezuju na ‘automatone dečijih lica’ Žorža Bataja.
Braća Čepmen se koriste klasičnim meta-narativima (kao što je Holokaust) i istorijsko-umetničkim kanonom (Gojine grafike) kao protivteg svom vizuelnom milkšejk-blendu popularne ikonografije (McDonalds) i naive (uprošćen crtez, ilustracije i knjige za decu). Izuzetno vremenski zahtevni, ovi ručno napravljeni radovi deluju začuđujuće stabilno, gotovo barokno, u doba u kom dominiraju redimejd instalacije, reciklaža i digitalna umetnost – ali to je šizofrena stabilnost jedne od mogućih apokalipsi. Narcizam umetnika/kolekcionara i opsednutost igrama smrti ne odgovara do kraja na pitanje šta smo to došli da vidimo, i iz čije perspektive.
Izložba Jake and Dinos Chapman: Come and See je otvorena do 9. februara u Serpentine Sackler galeriji u Londonu.
.
