O okruglom stolu i debati o promeni statusa Oktobarskog salona
Osvrt na okrugli sto i javnu debatu o promeni statusa Oktobarskog salona u bijenalnu manifestaciju
Neposredni povod razmišljanja koja slede jeste javni okrugli sto na temu „Oktobarac, za i protiv“ koji je održan 7. novembra 2014. u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Na panelu su sedeli Natalija Cerović (kustos ULUS-a), Velizar Krstić (akademski slikar), Nikola Kusovac (istoričar umetnosti i muzejski savetnik), Đorđe Kadijević (istoričar umetnosti i likovni kritičar), Zoran Čalija (predsednik Upravnog odbora ULUS-a), Vladan Vukosavljević (gradski sekretar za kulturu) i Petar Mošić (doktorant na Fakultetu likovnih umetnosti). Medijator je bila Jasmina Njegovan.
Članovi kolektiva Kulturnog centra Beograda bili su prisutni, ali su odbili da se pridruže panelu za stolom. Uključivali su se svega u nekoliko navrata sa tehničkim pojašnjenjima. Ključno pojašnjenje odnosilo se na ulogu KCB-a kao tehničkog realizatora Oktobarskog salona (OS). Odbor OS jeste telo koji predlaže kustosa i proceduru održavanja Skupštini grada, koja tu odluku verifikuje. Sa izuzetkom poslednjih pet godina kada je jedan od pet članova Odbora OS bila i direktorka KCB-a, članove Odbora Oktobarskog salona bira Skupština grada.
Nakon kratkog uvoda Natalije Cerović o postojanju OS, Đorđe Kadijević upustio se u neadekvatno predavanje o istorijatu OS čiji je on svedok od samog početka (1960), koje je bilo prekinuto nakon više od 25 minuta. Potom je Nikola Kusovac ukratko dodao svoje stavove. Sva tri učesnika koji su govorili do tog trenutka izjasnili su se protiv novoproglašenog bijenalnog karaktera Oktobarskog salona. Kadijević je još govorio u pravcu afirmacije ’korena’ Oktobarskog salona, a Kusovac se otvoreno izjasnio da podržava konzervativni pristup umetnosti koja bi trebalo da bude predstavljena na Oktobarskom salonu. Ubrzo potom Kadijević i Kusovac tiho su napustili skup.
Zoran Čalija je zatim preuzeo više uloga kao učesnik okruglog stola u svojstvu umetnika, predsednika Upravnog odbora ULUS-a, kao i moderatora. On je govorio o jedinstvenom stavu članova ULUS-a da oni podržavaju bijenalni karakter Oktobarskog salona, da bi nakon negodovanja iz publike se ispravio na – dve trećine članova, pa nakon ponovnog negodovanja iz publike više se nije vraćao na brojnost članstva već je govorio generalno u ime ULUS-a. Ipak, on je insistirao i gotovo molio Vukosavljevića da se uvaži reprezentativnost ULUS-a, te da se u predstojeće Oktobarske salone uvrste likovni umetnici iz ULUS-a, odnosno da se ULUS-u delegira makar deo posla odabira, sa čime se Vukosavljević načelno složio.
Velizar Krstić je rekao da će se izjasniti o svojim stavovima nakon diskusije. Petar Mošić je kao mladi umetnik izrazio nezadovoljstvo svog neprisustva na Oktobarskom salonu.
Dalji tok diskusije, po preporuci samog Gradskog sekretara za kulturu Vladana Vukosavljevića, bio je preusmeren isključivo ka njemu, ohrabrujući prisutne da mu upute pitanja budući da neće moći da ostane do kraja diskusije. Vukosavljević je ipak ostao do kraja i svojski se trudio da odgovori na sva pitanja, iako sadržajno nije rekao gotovo ništa. Poene dobija na uzdržanom temperamentu.
Publike je bilo razne i bilo je mnogo, procenjujem preko 70 ljudi – Cvijeta je bila dupke puna, ljudi su sedeli punom dubinom sale, stajali su uza zidove, na stepenicama i galeriji. U toku dinamične i ostrašćene diskusije bilo je aplauza, dovikivanja, komentara. Gospođa pored koje sam sedela je na neki od komentara koji joj se nisu dopali prokomentarisala: „Ovi su tu ubačeni. (koji su ’ovi’?) Pa ovi, drugi.“ Atmosfera je bila neprijatno naelektrisana i u početku publika je među sobom bila prećutno podeljena na ’nas’ i ’vas’ – one koji su uspostavili odnos sa OS poslednjih desetak godina i one koji nisu, mada bi se reklo da se skup završio više u kolektivnom duhu ’umetnici/profesionalci u kulturi’ protiv ’donosilaca odluka’.
Suštinska pitanja postavljena Vukosavljeviću odnosila su se na:
- ko su bili relevantni ljudi koje je on konsultovao povodom odluke o promeni statusa Oktobarskog salona – Vukosavljević je bio tvrd u odgovoru da ne želi da iznese imena u javnost kako ne bi naškodio tim ljudima;
- način donošenja odluke o OS kao bijenalnoj manifestaciji – Vukosavljević je izjavio da on stoji iza te odluke u svojstvu gradskog sekretara za kulturu, ali da odgovornost za tu odluku dele i poslanici u Gradskoj skupštini koji su odluku izglasali;
- zašto nije organizovana javna diskusija pre donošenja odluke o promeni statusa Oktobarskog salona – Vukosavljević je rekao da on ne zna kako da organizuje takvu diskusiju;
- šta se dešava sa strateškim planom za kulturu na nivou grada – Vukosavljević je odgovorio da strateškom planu na nivou grada mora da prethodi nacionalni, te da do tada ništa ne može da se (u)radi;
- pitanje odnosa standarda kvaliteta OS i njegovog bijenalnog karaktera ostalo je nerazjašnjeno, ali je pitanje novca uloženog u produkciju OS bilo u prvom planu, više puta ponovljenih 15.000.000 Dinara od Grada i još 3.000.000 Dinara od Republike za ovogodišnje izdanje, u poređenju sa prilivom novca od prodatih 3.000 ulaznica [iako se ne kaže da je kroz poreze, recimo da su oni 20%, u državnu kasu vraćeno bar 3.600.000 Din];
- partijski uticaj na kulturu – Vukosavljević je precizirao da on nije član ni jedne partije, ali, po njegovim rečima, svi znamo da se direktori institucija biraju pod nadzorom i po želji partija i da tu ništa ne može da se uradi;
- sve do veoma konkretnih pitanja, npr. da li će sledeće godine samostalne izložbe u beogradskim gradskim galerijama biti podržane kao do sada (nadoknada za produkciju izložbi ukinuta je sredinom ove godine, a iznosila je 40.000 din. po samostalnoj izložbi) – Vukosavljević je odgovorio da ne zna kako će biti sledeće godine, te da on može da radi samo u okvirima koji mu se postave od strane Gradske skupštine, da nije u poziciji da utiče na te odluke, kao i to da će po svemu sudeći sledeća godina biti lošija što se tiče budžeta za kulturu nego tekuća.
Neki od provokativnijih komentara koje je Vukosavljević dao odnose se na njegovu zapitanost zašto je stručna javnost nezadovoljna odlukom o bijenalnom karakteru OS, kad se u javnosti diglo toliko buke oko toga, kad je javnost postala daleko ’vibrantnija’, kad su nastale dinamične diskusije o umetničkoj sceni?
Kao što je komentarisano na skupu – kakav je cinizam izjave da su u javnosti oživele diskusije o kulturi provocirane svođenjem OS na bijenale, koje hvali upravo čovek koji, poput Nerona koji se divi gorećem Rimu, suspenduje kulturnu manifestaciju za njegovo 56. izdanje? Pedeset šesti Oktobarski salon poješće političari pod izgovorom ušteda i boljeg kvaliteta koji ne mogu da definišu, niti mogu da kažu ko je merodavan da ga definiše.
Takođe je zanimljiv način na koji Uprava grada Beograda sama sebi čestita na donešenim odlukama postavljanjem informacija o podršci već donešenoj odluci od strane različitih imena iz sveta umetnosti i kulture Srbije na zvanični sajt Grada Beograda, ali ne nalazi način da navede protestna pisma Srpskog PEN centra, Asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije, Društva istoričara umetnosti Srbije (DIUS) i srpskog ogranka Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA), Srpskog književnog društva, kao i umetnika Vladimira Nikolića koji je povukao svoju izložbu iz KCB-a, umetnicu Darinku Pop-Mitić koja je prekrečila svoj mural u KCB-u, Srpski PEN centar koji je otkazao planirano književno veče, a umetnici Zoran Todorović (predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji 2009. godine) i Milan Bosnić otkazali su planirane izložbe u toj kući.
U trenutku kada umetnici i profesionalci u kulturi predočavaju da scena ostaje bez mnogih vidova produkcije kulture u javnosti, jasno je da politika gradske uprave ide u trendu mega-tržišnog kapitalizma, gde su kompletna kulturna produkcija i muzeji podložni tržišnim principima, ali ono što proizilazi odatle mora se, u duhu najsocijalnijih principa, oporezovati i smanjiti kako bi se izdržavao bogati (kako finansijski, tako i brojčano) državni aparat koji je upravo uveo taj tržišni princip, ali koji se na njega samog ne odnosi. Aktuelni državni činovnici isključivi su u sagledavanju sopstvene pozicije kao dela tržišne ekonomije, jer nekom zanimljivom i začudnom ekonomijom novac (za kulturu) nije isto što i novac (za političke strukture).
Istorijski je očigledno da ovakva stanja u društvu ne traju dugo – ona sama sebe iscrpe. Takođe je istorijski jasno da ona imaju nesagledivo loše dugoročne posledice po kulturu zajednice, posebno malih zajednica kakva je srpska. U konačnom bilansu svi će biti gubitnici, samo što će savremeno kulturno nasleđe ipak naći načina da se probije kroz vreme, dok sitni interesi političara bivaju ismevani i vremenom završe u basnama, ili pak pronalaze put u umetničke refleksije – pogledajmo dela Domijea, Goje, Kafke, ili Nušića, Miće Popovića, Crnjanskog, Vojnika Švejka Hašeka.
Stručna javnost jeste u izvesnoj meri (u krugovima u kojima se ja krećem to je generalni stav) saglasna da na Oktobarskom salonu ima šta da se radi, da se poboljša, učvrsti i pojasni njegova koncepcija u svetlu sadašnjeg trenutka. Dovođenje stranih kustosa obogaćuje viđenje umetničkih praksi, ali njihovo prisustvo neće dati odgovore na specifičnu situaciju u kulturi u Srbiji koja reflektuje širu društvenu realnost. Dakle, odluka da li će biti pozvan strani kustos i koji, koja je koncepcija bilo kog kustosa koji je pozvan da kurira OS, čini se da u najvećoj meri leži na Gradskoj skupštini, jer oni delegiraju one koji predlažu kustosa, i potom verifikuju odluku odabira, baš kao što su verifikovali predlog da Oktobarski salon postane bijenale.
Ako je Oktobarski salon bio najvidljivija platforma za sagledavanje umetničke produkcije u vizuelnim umetnostima u Srbiji, i ako se danas sagleda da njeni kustosi nekoliko godina u nazad ne nalaze načina da balansiraju između nikad življe, posebno nezavisne, umetničke scene u Srbiji i svetskih tokova, onda treba na tome raditi, promišljati, konsultovati se javno, a ne sakrivati iza neimenovanih ’različitih članova stručne javnosti’. Ukidanjem svakog drugog Oktobarskog salona neće se rešiti problem ’lošeg kvaliteta’, a ni novca uloženog u kulturu, jer je efektivni odraz stava političke elite da bilo kakav novac uložen u kulturu, obrazovanje i zdravstvo nije dobro uložen. Redukovanjem javnosti i pojavnosti kulturne produkcije ona se getoizuje, njen potencijal se sužava, scena se guši i zatvara.
Možda će se Oktobarski salon vremenom ugasiti, pošto se ’ispostavi’ da je to najekonomičnije za gradsku upravu, ali će njegova praksa ostati relevantna praksa koja je neko vreme – svakako neverovatnih 55 godina, okupljala likovnu i vizuelnu umetničku scenu i javnost, u kojoj se uvek neko osećao isključenim, dok je neko drugi bio dominantan, pa se to vremenom obrtalo. Duboko verujem da će umetnička scena opstati UPRKOS izuzetno lošim političkim okolnostima koje rade sve što je u njihovoj moći da scenu razjedine, usitne, uruše i unište. Možda je zaista vreme za promene.
8. 11. 2014.
