Norveška i umetnost
Ušli smo u poznatu galeriju, jednu od retkih koja se bavi samo fotografijom. Prostor je bio poluprazan, ljudi su se gužvali oko šanka sa šampanjcem. Uramljene fotografije malog formata, njih više u jednom ramu, neki čudni objekti koji podsećaju na veliko kamenje su na sred galerije, sa ekranima uzidanim u njih.
Prvo smo ušli u deo gde se vrteo video. U mrklom mraku neke devojke su sa punom koncentracijom gledale film u kome su bile prikazane statične gradske scene, ispražnjene u sred bela i sunčana dana, dok je pratnju činio glas autorke koja je pevala na engleskom. Kako mlada umetnica Kristine Dragland kaže u tekstu, pokušava na taj način da dočara psiholoske pritiske danas koristeći elemente film noara. Projekat pod nazivom «Building a Brain» pokušava da vizualizuje njeno interesovanje za odnos između svesnog i nesvesnog i objasni kako različita psihička stanja mogu uticati na procesuiranje informacija. Na prvi pogled, imam utisak da sami radovi i tekst nisu povezani, da su fotografije nastale bez imalo truda, a tekst je ubačen naknadno, pokušavajući da opravda projekat. Međutim, posmatrajući malo duže samu izložbu, mislim da shvatam o čemu se tu zapravo radi – tera me da razmišljam o tome kako moja svest i percepcija utiču na moje raspoloženje i to čini da vidim stvari na drugi način, kroz neku čudnu skramu, naročito moj česti boravak u Oslu.
Želim da mislim da živim između dva grada. Oba su problematična na svoj način, kulturološki i socijalno. Razlike su ogromne, od cene i kvaliteta hleba, do opšteg psihičkog stanja. U početku nisam htela da poredim ova dva različita sveta, ali česta putovanja su mi dala uvid u razlike koje su se vremenom sve više isticale, htela ja to ili ne. Sada mogu da posmatram oba stanja sa distance i u različitim kontekstima.
Pre dve godine, u večernjem izlasku u centru Osla, srela sam pripitog čoveka koji je neko vreme radio u Nacionalnom muzeju. Ispostavilo se da poznaje jednog srpskog umetnika koji živi i radi u Norveškoj…ne sećam se njegovog imena. Malo smo pričali o umetnosti i muzici, a onda mi je postavio pitanje: a ti, kad si ovde, da li ti je teško da radiš? Da li misliš da je Norveška umirujuća, da ti oduzima želju da se boriš i tako uništava tvoju umetnost? Ta pitanja su mi ostala u glavi i nekako odredila način na koji sada posmatram njihovu likovnu scenu.
Oslo je mali grad. Ušuškan u fjordu, okružen šumom sa jedne i okeanom sa druge strane, ostavlja utisak urednosti. Sve je na svom mestu, niko nije nervozan. Atmosfera je prijatna, knjižare su prepune, prodavnice skandinavskog dizajna se nalaze na svakom koraku. Svugde se stiže peske, što je i praktično, jer je cena gradskog prevoza sumanuta. Uglavnom je mirno, nekad čak i previše. Leta su umerena i topla, a zime nisu toliko oštre kako se inače misli. Norveški jezik je jezik obilja. Način na koji izgovaraju slovo“r” i kako su reči građene, mami vas da kupujete knjige i prazne sveske za pisanje koje vam ne trebaju. Sve u svemu, Norvežani imaju sve, nemaju razloga da se bune. Rade, idu kući, vikendom su pijani.
Međutim, kulturološki gledano, teško je odrediti da li je Oslo bogat ili su sve kulture asimilovane u jednu. Čini se da vladaju minimalistički i čisti odnosi, kako u umetnosti, tako u društvu. Niko se drastično ne ističe – kao da se urednost i čistoća grada ogledaju u socijalnim odnosima. Spoljašnji izgled stvari je važan i možda je upravo zato, posle nafte i ribe, njihov najveći kapacitet dizajn. Imigranata ima puno, ali kao da je njihov uticaj sveden na nulu. Norveška kultura izgleda kao da odbija bilo kakve uticaje sa strane i tako pokušava da stvori jednu zatvorenu celinu, koja se trudi da bude samoodrživa, makar to rezultiralo jednodimenzionalnošću.
Umetnost u Norveškoj ne služi da šokira ili pokrene osećanja. Ono što je izloženo u galerijama je uglavnom oprano od svih slabosti. Biraju se radovi koji su izrađeni, završni proizvodi dugih procesa, rađeni i onda kada se u njih više ne veruje. Ono što ostaje je kostur, koji ne privlači mnogo. Ovde mogu da pomenem izložbu poznatog fotografa Per Berntsena, koji je nedavno imao svoje predstavljanje u galeriji Riis. Ova galerija se nalazi u samom vrhu norveške likovne scene i privlači uglavnom mlađu višu srednju klasu koju zanima umetnost i kupovina. Smeštena je blizu luke u jednoj od industrijskih zgrada i sva otvaranja su prilično posećena. Ono što mi se dopada je opuštenija atmosfera nego u ostalim privatnim galerijama, gde se prosto vidi na licima ljudi da se takmiče ko će pre doći do vlasnika prostora i ko će pre da uđe u mašinu prodaje i promocije.
Tehnički savršena, fotografija ovog umetnika podseća na «Atlas» Gerharda Richtera, ali ja mislim da ostaje na nivou dokumentacije. Hladni tonovi sivih vuku ka emocionalnoj udaljenosti. Kroz radove on pokušava da nam objasni kako naglašavanje pejzaža kao forme treba da ostavi modernistički utisak, kako bogatstvo detalja i oštrina slike daju intenzitet ovim nenastanjenim i monotonim predelima, čija politička istorija njega intrigira. Takođe se pominje i urođeni osećaj pripadnosti ovakvom pejzažu kojeg imaju mnogi skandinavci. Analiziranje i posmatranje ovih fotografija me je ostavilo prilično ravnodušnom. Pored hladnih tonova i hladno svetlo je obasjavalo radove, razotkrivajući sve i ništa. Ne znam zasto imam utisak da on sa takvim objašnjenjem ne bi dobio izložbu u Beogradu…
Ove godine sam i ja imala priliku da izlažem u Oslu. Moram priznati da sam imala velika očekivanja, s obzirom da je izložba trebalo da bude postavljena u jednoj od boljih i starijih galerija u gradu. Izložba je bila prilično posećena, ali ljudi su se pitali ko sam ja i otkud ja tu, neki nisu verovali da su radovi crtani rukom i oduševljavali se, a neki su komentarisali – «bezveze, to je samo crtez» i razočarani odlazili. Veoma čudan i nervozan govor od strane direktora galerije i potpuno prazan prostor na dan kada je trebalo da držim prezentaciju. Posle razgovora sa koordinatorom, shvatila sam u čemu je problem – na suptilan način je pokušala da mi objasni da je to prosto tako, jer nisam odavde. Kasnije su ljudi pokusali da me uvere kako to ipak nije tačno i kako mnogi stranci izlažu i imaju vrlo pozitivna iskustva. Ja se nadam da je zaista tako.
Naravno, ne smem generalizovati previše, nije baš sva umetnost takva i nisu svi norvežani rezervisani. Za sada mi ostaje da se nadam da će mlada umetnica sa početka teksta kroz iskustvo naučiti kako bolje predstaviti ideju i da će ona biti deo nove generacije umetnika u Norveškoj koji polako menjaju stvari na bolje.
N.K.
