Nemogućnosti javnog – Prva vs. Druga Srbija – STRIKE A POSE
Podela na prvu i drugu Srbiju stara je gotovo koliko i prosečan akter kulturne scene i do te mere predstavlja opšte mesto (naročito za mlade koji iskustveno ne poznaju ono što je toj podeli možda prethodilo), da je veliko pitanje da li uopšte postoji mogućnost da se javno rezonuje bez, makar podsvesne, reference na ovu večitu dihotomiju. Sam njen nastanak vezan je za početak devedesetih, kada grupa intelektualaca okupljenih oko Beogradskog kruga počinje sebe da naziva “Drugom Srbijom”, iskazujući na taj način protivljenje politici agresivnog nacionalizma i nadolazećih ratnih pohoda Miloševićevog režima. Međutim, kao i svaki veliki simbolizam, ova podela je uspela da idejno “nadživi” svoje tvorce i od početne, mahom ideološko-političke paradigme, evoluira u čvrstu identitesko-kulturološku tvorevinu koja i dan danas u velikoj meri određuje mišljenje i delanje u i oko javnog.
Da bismo se detaljnije pozabavili ovom problematikom, prvo ćemo se koncentrisati na identitesko-kulturološki podtekst ove podele i njegove posledice po sferu javnog, a zatim i na pitanje legitimiteta prvaka Druge Srbije i sve uočljiviji “generacijski jaz” koji onemogućava formiranje šireg fronta “nezavisnih”.
Kao što je već navedeno, podela na dve Srbije svoje izvorište nalazi u pokušaju izvesnog broja intelektualaca da se distanciraju od nacionalističke, agresivne, autoritarne, šovinističke, zločinačke, kriminalne, ratne i ratnohušačke politike koja krajem osamdesetih i početkom devedesetih sve dominantnije zauzima kako zvaničan (državni) tako i društveni, medijski i svaki drugi javni prostor. Ipak, ona vrlo brzo, a naročito nakon petooktobarskih promena iz okvira političko-ideološkog, kao jasno artikulisane pozicije protiv Miloševićevog režima i njegovih „vrednosti“, stupa u kulturološko-identitetsko polje, formirajući niz banalnih opozija koje same po sebi nužno ne reflektuju ikakvu, ili barem ne nacionalističko-šovinističku vrednosnu poziciju (urbano/ruralno, individualno/kolektivno, kulturno/primitvno, moderno/tradicionalno). Naravno, ovde je ipak potrebno navesti i jedan disclaimer – jasno je da je tokom devedesetih bilo izuzetno teško, skoro nemoguće, razdvojiti ove dve paradigme: kreiranje identiteta “pravog Srbina” svakako je proizvod kako nacionalističko-kriminalne ideje i prakse, tako i pinkovske kulture, te ovaj tekst nikako ne treba shvatiti kao poricanje ove sprege, već više kao analizu onoga što je usledilo.
Ipak, na ovim osnovama se – nakon pada Miloševića, a posebno u skorije vreme, legitimizacijom SPS-a (2008) i formiranjem SNS-a (2008), odnosno njihovim preobražajem u strastvene evropejce i posledičnom relativizacijom njihove prošlosti na političko-ideološkoj osnovi (po principu nije bitno šta su bili, važno je šta su sada) – dihotomija Prva/Druga Srbija izmešta gotovo isključivo u identitesko-kulturološko polje. Tako i njen glavni simbol postaje u potpunosti besmislena dilema Exit-Guča, koja se dalje da raščaliniti na niz binarnih kultur-rasističkih opozicija, gde sa jedne strane imamo alternativno, urbano, individualno, kreativno, novo, savremeno, obrazovano (ekspertsko), progresivno, pa čak i lepo, uredno, pošteno, uređeno, čisto, a sa druge, tradicionalno, ruralno, kolektivno, nazadno, staro, regresivno, zaostalo, neobrazovano (glupo) ali i ružno, neuredno, prevarantsko, prljavo… Ove međusobno isključive poze tako nastavljaju da se oblikuju i podržavaju jedna naspram druge, služeći malo jednima, a malo drugima kao oruđe za legitimizaciju, odnosno diskreditaciju u političko-ideološkom polju.
Dalje, ove lažne opozicije produkuju najmanje četiri bitne posledice po javno: prvo, onemogućavaju širu društvenu solidarnost i sabornost (ako neko sluša narodnjake, sledi da je nacionalista, te sa njim nema solidarnosti); drugo, formiraju građansku svest na potpuno pogrešnim premisama palanačkog mentaliteta srednje klase (tako npr. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas izmešta romska naselje ispod Gazele, ne zato što se Romima želi obezbediti ravnopravnija pozicija u društvu koje ih odbacuje, već zato što su naprosto ružna i prljava; ili pak uvodi zabranu prodaje alkohola u periodu od 22-5h ne da bi se uhvatio u koštac sa alkoholizmom kao gorućim društvenim problemom, već da bi sprečio njegovu pojavu u javnom prostoru jer asocira na neurednost i neuređenost); treće, otežavaju samoj drugoj Srbiji i njenim prvacima da se predstave i identifikuju kao patriote (jer patriotizam = agresivni nacionalizam); i četvrto, opstruišu kritičnost unutar druge Srbije, jer se kritika tumači kao prelazak na suprotnu stranu, čak izdaja (tako se, na primer, odlazak na Exit čita kao podrška slobodarstvu, demokratičnosti, evropejstvu, a ne prosti lifestyle, a eventualni izostanak pokrajinske ili gradske podrške, ili bilo kakav kritičan odnos prema festivalu – kao atak na ove vrednosti).
U tom smislu, zauzimanje poza (a ne pozicija) Prve i Druge Srbije, jedan je od ključnih činilaca nebrige o javnom. Izlišno je u tom kontekstu govoriti i o relativno aktuelnoj ideji postojanja nekakve Treće Srbije, koja navodno ili ne predstavlja ni jednu ni drugu opciju ili ih na bizaran način sintetiše. Relativizacija političko-ideološke podele na Prvu i Drugu Srbiju, to jest stavljanje agresivnog nacionalizma u nekakve prihvatljive umerene okvire uopšte nije, niti treba da bude, mesto susreta ove dve opcije – naprotiv. Ono što postmoderna identiteska šizoidnost dopušta nije pronalaženje nekakvog srednjeg puta, već upravo suprotno, paralelno postojanje više identiteta koji jedni drugima mogu da budu i suprotstavljeni, pa tako i nasleđene poze i „mentalne mape“ koje koristimo da bi ih tumačili, treba očistiti od naučenih učitavanja, a političko-ideološke pozicije zauzimati i zagovarati nezavisno od njih.
Druga gore-pomenuta posledica podele na Prvu i Drugu Srbiju odnosi se prevashodno na pitanje legitimiteta prvaka Druge Srbije i sve uočljivijeg “generacijskog jaza” koji onemogućava formiranje šireg fronta “nezavisnih“. Što se kompromitovanosti elita Druge Srbije tiče, gotovo je bespredmetno dalje je analizirati – korumpiranost, partokratija, bezidejnost, autoritarnost vođa i nipodaštavanje institucija, populizam bez jasnog programskog pozicioniranja (za svakoga ponešto) i generalna ambivalentnost doveli su partije koje su pripadale nekadašnjem DOS-u, ili su iz njega potekle, do ivice propasti. Međutim, vredi se ipak zadržati nešto duže na predstavnicima civilnog društva i to najpre u kulturi, koja nam je uostalom ovom prilikom u fokusu.
O dezorijentisanosti civilnog društva nakon petooktobraskih promena je već bilo reči, tako da na ovom mestu neću ponavljati sve već naznačene probleme. Bitno je samo još jednom istaknuti da su teškoća repozicioniranja u odnosu na dojučerašnje saborce, gubljenje veze sa širim društvenim slojevima, elitizam i sve prisutniji formalizam naspram suštinskog zastupanja određenih vrednosti, kao i isključiva samoidentifikacija sa banalno postavljenim vrednostima Druge Srbije ali i neosetljivost na društvene posledice ekonomske tranzicije, doveli do ozbiljne krize civilnog sektora i njegovog sve marginalinijeg položaja. Značajni činioci mogu biti još i kategorična ideološku zadrtost (nekritički hvalospevi liberalizmu), banalizacija jugoslovenskog konflikta i njegovo svođenje na dramski zaplet holivudskih filmova (good guys-bad guys), realizacija prigodnih donor-driven projekata, besomučni preaching to the converted, i možda najvažnije, izbegavanje preuzimanja odgovornosti za post-petooktobraski fail i svaljivanje „krivice“ isključivo na državni nivo. U tom procesu tranformacije, ključni stakeholderi nezavisne scene ’90ih izgubili su svoje društveno utemeljenje, pre svega neuspehom da sebe vežu za novu, mlađu generaciju. Sa druge strane, od 2000. godine naovamo, a posebno tokom poslednjih pet godina, različite nove organizacije, inicijative i projekti uspeli su da zainteresuju i okupe mlade, međutim često bez jasnog vrednosnog opredeljenja i pozicioniranja u odnosu na društvo u kome deluju, ponekad uzimajući izvesne vrednosti i političke principe kao samopodrazumevajuće, a ponekad možda čak i nehajući za njih.
Bilo kako bilo, čini se da su ovi procesi doveli do delimičnog raslojavanja scene, gde sa jedne strane imamo „stariju“[1] generaciju, koja iako delimično diskreditovana zbog izbegavanja da prizna i artikuliše svoj deo odgovornosti za postojeću društvenu situaciju i dalje čvrsto drži određene političke i vrednosne pozicije, a sa druge, „noviju“ scenu, koja se uglavnom sastoji od mladih i formira se gotovo u potpunosti nezavisno od starije, ali kojoj, sada već dramatično, nedostaju opinion-makeri i opinion-holderi, ali i sama potreba da javno istupa, vrednuje i kritikuje. Bilo bi, prema tome, razumno zaključiti da „novi“ mogu i moraju naći svoj autentičan izraz, i odrediti se jasno u odnosu na relevantne društvene pojave i tokove, ali takođe i njihove najglasnije protagoniste. Možda ovaj generacijski jaz tako i nije nužno prevazići, ali ga je zato neophodno artikulisati da bi se u perspektivi definisao set vrednosti koji bi mogao da predstavlja najmanji zajednički sadržalac ove dve, danas prilično udaljene grupacije „nezavisnih“.
–
U sledećem nastavku detaljnije ćemo se pozabaviti „novijom“ scenom i mladim snagama kulturne javnosti, odnosno njihovom odgovornošću za nedostatak bavljenje “javnim”.
[1] Podela na “stariju” i “noviju” scenu je uslovna i generalizatorka, utoliko što podrzumeva da i u “starijoj” takođe ima nekih mladih i obrnuto. Ova klasifikacija bi takođe trebalo da učita i uslovnu podelu na “staro” i “novo”, u smislu metoda delovanja, aktuelnih tema, komunikacije, mesta okupljanja itd.
, da je veliko pit){kind=link}