Marina Abramovic – 512 Hours
Izlazim iz galerije Serpentine sa izložbe Marine Abramović 512 Hours, sa poznanicom novinarkom J. U predvorju galerije ona zastaje da zapiše nešto u smartphone. Odlazimo na kafu u Serpentine Sackler i J me pita šta mislim o izložbi. “Ključno pitanje”, smeje se, “jer sve se odvija u mislima”. Očigledno je da je J puna ideja o izložbi: spominje prethodne radove Marine Abramović, posebno onaj gde se zaleće i udara u zid (pretpostavljam da je u pitanju Expanding in Space iz ’77-e), čitala je dosta o ovoj izložbi pre nego što je došla da je pogleda. Kaže, namerava da piše o tome. O iskustvu tela, otelovljenju, anksioznosti, konfliktu. Do kafea, nekih trista metara dalje, J ima gotov esej u glavi. Dok konobar donosi čaj, ona ga zapisuje u telefon. Onda odahne sa vidnim olakšanjem i uzima šoljicu.
Tokom poslednjih par meseci shvatila sam da je nemoguće doći na izložbu 512 Hours nepripremljen, bez ikakve predodžbe o tome šta će se zateći u galeriji, kakav će se potencijalni scenario odvijati (ili izostati), kakvo je očekivano dejstvo “galerije kao prostora za refleksiju” na publiku. Hype koji je prethodio izložbi (namontirana elita sa otvaranja koju je Artforum online propratio šekspirijanskim komentarom ‘Much Ado About Nothing’) i prvih sedam dana, kada su svi londonski kritičari izbacili svoje opklade, obznanili svoje katarze i odali počast “baki performansa”, bili su dovoljni da mi se izložba potpuno smuči. “Šta misliš o Marininoj izložbi” pitali su svi, i oni koji za nju nisu nikad čuli i oni koji jesu, i oni koje zanima iz purističkih sedamdesetih, i oni koji su je otkrili dok je čistila kosti devedesetih, kao i oni koji su njeno ime čuli tek kad je Lady Gaga rešila da postane sledbenica. Komentari su varirali od banalnih (Već vidjeno! Carevo novo odelo), šovinistickih (izgleda kao da je imala gomilu plastičnih operacija!) art-tračerskih (umetnica Mary Ellen Carroll tvrdi da je “patentirala Ništa” pre Marine), snobovskih (ah, prodala se, nije to više ‘ono’), prosvetljenih (Moj um je postao mašina za samorealizaciju) ili pobunjeničkih. I sama Marina raportira sa izložbe, blogujući na sajtu galerije svoj radni dnevnik.
Uglavnom, komentari se fokusiraju na telo, lice, imidž i karijeru umetnice, a ne na rad pred nama, verovatno zbog toga što u ovom radu nema ničeg osim nas samih. Jer, kada je moja prijateljica J rešila da piše o telu, anksioznosti i prostoru ona je pronašla zgodan povod da kaže ono o čemu je ionako htela da piše; izložba joj je samo ponudila spremno ogledalo, čak i izgovor. Kada je, navodno, neki crnogorac prišao Marini u galeriji i pitao ima li tu neko mesto da se prilegne (ima), jer “mi crnogorci volimo da se izvalimo”, on je takođe projektovao svoju predodžbu (o crnogorcima) da bi se nekako približio umetnici. Jer i pored hajpa o intenzivnom psihičkom prisustvu i priča o prosvetljenju posle jednog dodira ruke Marine Abramović, umetnica do kraja ostaje udaljena i nerazumljiva. Ne postoji ispust kroz koji se nazire “pravo lice” Marine Abramović (možda zbog toga tolika medijska opsesija da li je ili nije kozmetički menjala lice), niti pukotina kroz koju se može nazreti šta i u kolikoj meri ona “daje” tokom trajanja ovog performansa. Tu odmerenu, terapeutsku distancu sam iskusila u Mančesteru na festivalu performansa 2009, a neprozirnost se ponovila i u Londonu.
Zbog toga mi je bilo značajno da zaboravim sve tekstove iz novina, sa interneta, komentare s društvenih mreža, da ne čujem šta o izložbi misli ili želi da piše moja poznanica. Setila sam se legendarnog Američkog kritičara Jerry Saltz-a i njegove supruge Roberte Smith, kritičarke za New York Times. Njihovo pravilo je da nikada ne razgovaraju o izložbi koju su videli skupa da bi zadržali integritet; ovo je gotovo nemoguće kada svi uglas urlaju o Marini.
Došla sam pred galeriju što je moguće praznije glave. Izložba ulazi u treći mesec i samim tim se performans kristalizuje i za umetnicu i za publiku. Sam tok izložbe se polako menja postepenim uvodjenjem i menjanjem rekvizita (kreveti, slušalice, zrna pirinča i sočiva, itd) ali fluktuira i energetska veza izmedju umetnice i publike, što će biti zabeleženo dokumentarnim filmom koji je u pripremi na osnovu materijala snimljenog tokom skoro tri meseca performansa. Hype je malo popustio, tako da je red nešto kraći i čeka se samo pola sata. J i ja razgovaramo o njenom članku koji je izašao to jutro. Pasionirano artikulisan, članak je proizveo Twitter storm komentara, tako da razgovaramo o pritisku Twittera, instantne komunikacije, očekivanja da novinari i kritičari budu istovremeno i moderatori stihijskih, često neartikulisanih rasprava koje ih svode na banalne argumente za i protiv, o fenomenu “opinion žurnalizma” gde su brzina i prava mešavina ekstremnog stava i drskosti često vazniji od činjenica. Sa tom temom ulazimo u galeriju i u tišinu. Publika, kojoj su kustoski asistenti još u redu podelili listiće s pravilima izložbe, poslušno isključuje telefone i ostavlja ih u ormarićima skupa s kamerama, satovima, kompjuterima, čak i običnim beležnicama. U potpunoj tišini stavljamo slušalice koje poništavaju zvuk i ulazimo u izložbeni prostor.
Serpentine je neočekivano mala galerija. Kada se prodje recepcija i soba s ormarićima za stvari, sam prostor u kom se odvija performans je manji od prostora, recimo, Salona MSU. Taj prostor je sada podeljen u tri celine, koje čine centralna soba visokog plafona sa okruglim svetlarnikom, ispod kog je platforma u obliku simetričnog krsta (kompleksnijeg od onog korišćenog u Lips of Thomas 1975), oko koje su dva reda stolica. Na podijumu, okrenuti prema sredini, stoji desetak posetilaca sklopljenih očiju u meditativnom položaju, dok drugi sede na stolicama ili stoje naslonjeni na zid. U dve sporedne prostorije su kreveti na rasklapanje na kojima neki leže i meditiraju, a neki vrlo udobno spavaju.
I pored momentalnog efekta utišavanja i smirenja (ovome posebno pridonose slušalice), novopridošli sa sobom donose nervoznu energiju ulice: gledaju unaokolo, pokušavaju da shvate šta se dogadja, da se uklope, ukače i reaguju ispravno. Mnogi se koriste znanjem joge, tai chi-ja i meditacije da smire disanje ili uspevaju da se opuste dovoljno da ne iskaču iz opšte slike. Jedna žena je hodala u krug beskrajno usporenim koracima (podsećajući me na Marininu instrukciju o pijenju čase vode). Našla mi se na putu, tako da sam je zaobišla brzinom koja nije bila nimalo “zen”. Cinizam prirodno obuhvata prvi talas misli po ulasku: u sebi sam prevrnula očima na prizor koji podseća na neku savremeni proctor za molitvu. Prepoznala sam lica ljudi koji su u sebi rekli, kao i ja, da se neće uhvatiti na lepak; razmenili smo kisele osmehe iznad glava “preobraženih”. Krajičkom oka primećujem jednu od asistentkinja (svi su obučeni u crno; u Mančesteru su svi imali laboratorijske mantile) kako se polako približava, i zatvaram oči. Ne želim da me niko “inicira” niti uvodi ni u šta. Prisećam se da sam čula da se u galeriji rade neke vežbe; to me užasava i sklanjam se prema sporednoj prostoriji.U krevetima su svi mirni. Druga asistentkinja me presreće na vratima, gleda direktno u lice. Nervira me što me ne ostavlja na miru. Hvata me za ruku i, dok razmišljam o tome da li bih narušila konvencije ako bih istrgla šaku iz njenog mlitavog dlana, vodi me ka jednom ležaju. Podiže lagani pokrivač, očekuje da legnem. Bacam brzi pogled na jastuk (nepresvučen), pomalo se stresam, i ležem na krevet. Ututkava me polako, kao bebu. Kada je najzad otišla, prolazi nekoliko minuta dok ne smirim dah, prevazilazim intruziju neželjenog dodira, opuštam telo i noge. Misli lete u svim pravcima. Cinizam ustupa mesto humoru. Pravim šale. Izmišljam doskočice. Prisećam se vežbi disanja koje je uporno radila moja mama. Vraća mi se sećanje na meditativne vežbe zazena, koji sam sedela godinama. Gledam u plafon: svetlarnik filtrira meko, prigušeno svetlo. Vazduh je svez, vlažniji i čistiji nego napolju. Smešna sam sama sebi, činjenica da ne želim da zatvorim oči postaje apsurdna. Borim se još koji trenutak da zadržim kontrolu, i onda zatvaram oči.
Neću smarati mislima koje, kako J kaze, čine sastavni deo performansa. Odvijaju se brzinom munjevitog filma u kom se reči i slike smenjuju s pokušajima brojanja, isključivanja. Unutrašnji glasovi se bore za prevlast, ali u čauri zvučne izolacije, u trenutku kad skoro nameravam da ustanem, dah skoro potpuno staje i misli se prekidaju u ništa. To traje jedno vreme, kao ronjenje u tamnoj vodi, a onda, blesavo srećna zbog ovog trenutka, ispuštam maticu. Promena raspoloženja me vraća u plićak misli, brzi dah, isplivavam na površinu.
U drugoj prostoriji, Marina Abramović obučena u crno sa kosom vezanom u rep, sedi na stolici. Deluje pomalo umorno. Naslonjena sam na zid, i dalje želim da ostanem na periferiji, ne stajem na centralnu platformu i tvrdoglavo ne želim da sednem. Publika dolazi i odlazi. Odmoreni od zvukova grada, ispražnjeni od očekivanja ili zadovoljene radoznalosti, izlaze trostruko sporije nego što su ušli. Neki piju vodu. Polako krećem napolje i sa velikim žaljenjem odlažem slušalice. Zvuk me vraća u stvarnost: kasa naplaćuje kataloge, razglednice, parfem Tracey Emin.
Ni jedna artikulacija ove izložbe ne bi bila “tačna”, niti postoji (samo) jedan način da se o njoj piše. Pragmatično gledano, energetske fluktuacije koje sam spomenula ranije ne dešavaju se ni malo slučajno. Svi asistenti izložbe su i sami mladi performans umetnici trenirani “Abramović methodom” pre otvaranja. Koreografkinja Lynsey Peisinger, koja je radila kasting i obuku svih asistenata na Marininim dosadašnjim izložbama u Moskvi, Los Andjelesu i Bazelu, je svakodnevno prisutna u galeriji i neprekidno donosi odluke o koreografiji prostora. Kao i Marina, ona režira to navodno “ništa”, ali svakom izvodjaču je dozvoljeno da razvije sopstveni stil u obavljanju zadatih vežbi. Leah Clements, jedna od mladih umetnica koja je asistirala na izlozbi, kaze da ova vrsta rada pruža odlično iskustvo jer su asistenti slobodni da doprinesu koreografiji u svakom trenutku i da urade šta god požele, naravno u okviru vežbe.
Svakako, postoje veoma jaka kolektivna sećanja na specifične sterilne prostore koje 512 Hours evocira: na školu, crkvu, bolnicu. Dok je prostor sa podijumom naglašeno egzibicionistički, onaj s krevetima je ranjiv, podsećajući na scene iz ratnih crteža skloništa Henrija Mura. Bilo bi moguće pisati i o kolektivnom ritualu, o iskustvima vantelesnosti, o religijskim konotacijama (reflektovanim kroz rekvizite, organizacijui ogoljenost prostora i u dematerijalizovanom prisustvu), pa i u delimičnom odrazu socijalističkog kolektivizma, košnice, zajednice. Aspekti 512 Hours takođe podsećaju na interaktivnu video igru, odražavajući interesovanja Marininih saradnika. Pippin Barr, jedan od saradnika pri osnivanju The Digital Marina Abramović Institute i pisac knjige How to Play a Video Game, na svom sajtu postavlja Play Abramovic Method Games in Your Browser. Count rice! Count seeds! Step up and down! Talk to trees! Stop the anger! Feel the rain! Look at the colours! Video game! Marinina uputstva za živu interakciju prenose se savršeno u domen video igre.
Medjutim, iako su te medjusobne reference korisne u poznijem razmišljanju o izložbi, imam osećaj da su tokom učestvovanja potpuno nepotrebne. Na kraju (ili na početku), sve te misli su samo odrazi ‘uzburkanog uma’ informisanosti i znanja, validacija profesionalizma ili vežba onog istog “opinion žurnalizma” s početka teksta. “X me asocira na Y” ili “X u meni proizvodi Z” su samo neke od mogućih interpretacija koje same po sebi ne vode nigde (a pogotovo one mističke ili filozofske asocijacije na dogmatsko ‘nista’, na relativizam inteligencije i vere, kraj reči i jezika). Generalna semantika Alfreda Korzibskog, o razlikama u nivoima apstrakcije i o iskustvu neverbalnog, je mozda najbliže cerebralnom odgovoru, ali postoji i onaj drugi. U svetu gde se svaka misao pretvara u instantnu i javnu poruku, kritiku ili mišljenje, i gde su nervni sistem i verbalni aparatus rabljeni do granica izdržljivosti, potpuna tišina zvuči kao gong i kao jedino stvarno iskustvo. Pitam se kako bi bilo da smo makar na jedan dan okruženi svetom potpune tišine. 512 Hours su jedan od prozora u tu mogućnost.
