Kina
Pitala me Supervizuelna da pišem blog iz Kine. Nisam bloger, ali jesam skriboman. Znaju prijatelji koji imaju tu nesreću da se nalaze u mom adresaru. Zato ni socijalne mreže nisam primio svojski. Zbog kratke forme. Volim mail, mail trpi sve, može da se mrči kao papir. Druga je stvar što je mail na putu ka prošlosti prešao veći deo puta.
Na putu za Kinu, iz nekog razloga sam se nadao da je i to put ka prošlosti. Komunističkoj. Pošto se deo mog bića uvek osećao predratnim komunistom (drugi deo koji se bavi umetnošću ga prezire, prirodno), smer puta me radovao. Zašto da bar jedna zemlja na svetu ne zadrži komunizam, u inat globalizmu i onima koji su proglasili kraj istorije, seireći nad njegovim padom pre par decenija? Ne vredi što znam da to danas nema veze sa onim komunizmom, što Kinezi nisu videli ni k od komunizma ni ranije kad mu je bilo vreme. Nada da ću se sresti sa pionirima pokušava da prevesla razum.
Times Museum, čiji sam gost, nalazi se u Guangzhou, gradu na jugu Narodne Republike Kine (eto ih, proviruju bar iz naslova). Treći je po veličini u Kini. Ni polovina Guangdzovljana, i to ovih iz kruga dvojke, ne bi stala u naš birački spisak. Muzej se nalazi u stambenom delu grada, i to kao njegov integralni deo, suprotno običajima da predstavlja landmark građevinu. U prevodu, muzej se nalazi u prizemlju, na 14. i 19. spratu stambene zgrade, a iste su ovde landmark za sebe kad je veličina u pitanju. Za ovako neobičan koncept, dobri ljudi iz Times Property – kompanije koja se bavi nekretninama u Kini i koja je osnivač i finansijer muzeja, angažovala je Rem Koolhaas-a, čuvenog arhitektu i profesora sa Harvarda. Tu se ne završava priča o specifičnostima ovog muzeja. Kuratorski tim je posvećen eksperimentalnim projektima, ne vole i ne organizuju otvaranja, i ne zanima ih stvaranje kolekcije. Radi se o project based muzeju, što bi rekli stari Crnogorci.
Ni u tako nasađenom Times muzeju, koji okreće leđa statusnim simbolima, fundusima i materijalnim vrednostima – nisam našao komunizam. Ovde mora da se radi. Što je u potpunoj suprotnosti sa dobrim običajima artist in residence programa. Svetislav Basara upozorava, iz iskustva, da diplomatija uopšte ne služi međunarodnim poslovima, već isključivo lagodnom životu diplomatskog kora, a ista je situacija i sa rezidencijalnim programima za umetnike. Tu se radi o čistom turizmu odnosno plaćenom godišnjem odmoru. Međutim, ovde na to gledaju drugačije. Spisak njihovih ambicija i planova u vezi mog boravka jedva ostavlja prostor da pišem ove redove. Što u neku ruku i nije loše, jer meni turizam brzo dosadi. Turizam nije za hedoniste. Mada sam generalno i protiv rada u umetnosti, a naročito profesionalizma, i tu se držim Pohvale lijenosti od Mladena Stilinovića, citat:
Lijenost je odsustvo pokreta i misli, samo tupo vrijeme – potpuna amnezija. Ona je također ravnodušnost, buljenje ni u šta, neaktivnost, nemoć. Ona je čista glupost, vrijeme bola, uzaludne koncentracije. Sve te vrline lijenosti važni su činioci umjetnosti. Nije dovoljno znati o lijenosti, ona se mora prakticirati i usavršavati.
Stilinović u svojoj pohvali citira i Maljeviča, koji opet doslovce tvrdi da je lenjost majka života. Velika ironija leži u tome što ću između ostalog, morati da održim i dve radionice u muzeju, bazirane na konceptu mog video rada pod nazivom Slika (2009. god.), u kojem se pokrivam crnim kvadratima, trouglovima, pravougaonicima…
Taman što sam poslao ovaj tekst, i otišao u muzej na screening video radova britanskih umetnika, u uvodnoj prezentaciji o muzeju vidim da je Stilinović bio ovde. Imao je izložbu u Times muzeju.
Nekad je zaista teško ostati na pozicijama ateiste…
Nastaviće se.
.
