Kina (2. deo)
Plan mi je bio da u drugom nastavku pišem o samom muzeju, u kojoj meri uspeva da ostvari kontakt sa ljudima sa kojima živi pod istim krovom. Da li njegova specifična lokacija, nakalemljenost na zgrade u kojima se odvija realan život, stvara življi ili barem zanimljiviji odnos između ljudi i umetnosti. Da skratim priču – ne stvara. Jaz je i dalje tu, ali o tome drugi put, jer imam nešto zanimljivije.
Deo mojih aktivnosti ovde je produkcija novog rada za grupnu izložbu koja se otvara u Times muzeju u avgustu. Produkcija podrazumeva adaptaciju rada Land Art, iz 2009. godine. Taj rad posmatrača izlaže fotografiji i zvuku, odnosno pitanju čemu da veruje – svojim očima ili interpretativnom aparatu koji okružuje delo, kako je lepo primetio Dejan Sretenović u tekstu o istom. Fotografija prikazuje pejzaž, planinu, a zvuk čini izmišljeni (nasnimljeni) razgovor dve osobe u kojem se odvija (prenosi) intervencija umetnika na samoj planini. Ideja dijaloga je da ubeđuje posmatrača da se na fotografiji nešto dešava, odnosno da gleda ono čega nema. U originalnom radu dijalog izvode dva odlična engleska glumca, koje sam za male pare našao u istočnom Berlinu.
Za kinesku verziju ovog rada, potrebno je napraviti fotografiju lokalne planine, i snimiti dijalog na kineskom. Već prvi zadatak se ispostavio nerešivim. Vazduh je ovde “netransparentan”. Sve je u konstantnoj izmaglici. Prvih nekoliko dana sam mislio da je vreme u pitanju. Pao je lukav plan da pronadjem lokaciju i sačekam u niskom startu sunčan dan za fotografisanje. Kako je vreme prolazilo, shvatio sam da to nema veze sa vremenom, već sa zagađenjem, i da od sunca nema ništa. Kažu domaćini, pomirljivo, tako je u proleće, leti je bolje. Zatim sam pronašao jednog kineskog slikara iz 11. veka, pejzažistu, koji govori o tome kako izmaglice nisu iste u svakom godišnjem dobu, već se po mnogo čemu razlikuju. Meni je pak važnije ono po čemu su iste – očigledno su stalno tu!
Prvi pokušaj je bio na brdima koja se nalaze na široj teritoriji grada. Nije vredelo. Ne samo što je mutno, nego su sva brda prekrivena gustom šumom, tako da se pejzaž sastoji isključivo iz naslaga gustih krošnji tropskog rastinja. Ne postoji ni zrno otvorenog prostora u toj slici u koji bi se upisivao umetnikov čin pomoću dijaloga. Pada odluka da mi muzej obezbedi vozača, auto i vodiča, kako bi otputovao na Luofu planinu, par sati severno od Guangzhoua. Kakva promena kad smo tamo stigli. Pored izmaglice, na planinu se spustio i gusti oblak, a pošumljenost dostiže epske razmere. Kada smo se žičarom popeli na vrh, na kojem se nije video prst pred okom, doneo sam odluku da na miru popušimo cigaretu i vratimo se nazad. Vozeći se dugo u oblaku na žičari, mučila me nelagoda zbog potrošenog dana, truda, novca domaćina, kao i spoznaja da nemam rešenja za situaciju u kojoj sam se našao. Teško da bi pristali da me pošalju na Tibet.
Na dnu žičare, pred odlazak, rešio sam da napravim bilo kakvu fotografiju, makar i guste šume, čisto da se ne vratim praznih ruku.
Sutradan sam shvatio da nije problem u izmaglici, nego u meni. Umesto da tražim lokalitet koji odgovara izmišljenom dijalogu, treba prilagoditi dijalog lokalitetu. Naravno, to mi je i bila namera od početka, ali sam ipak računao na zadržavanje osnovnog zapleta i naslova.
Nužda čini svoje, i mirim se sa činjenicom da je adaptacija rada moguća samo odustajanjem od ključnih mesta u odnosu na original, smišljanjem drugačijeg zapleta i brisanjem reference na land art. Negde oko 5h ujutro sam završio pisanje novog dijaloga. Ne zato što je dijalog dugačak, zapravo je kratak, već zbog traženja izlaza iz originalnog rada. Negde oko 03.30h, obruč na Sutjesci, pardon, na Luofu planini je probijen (i tamo sam vrebao komunizam, ali ništa…). Fotografija sa Luofu planine je postala apsolutno upotrebljiva, a novi dijalog je, barem što se mene tiče, a i domaćina, ispao bolji od starog. Prisetilo me na iskustvo i mudrosti iz godina upornog crtanja studija. Uvek je bilo teško obrisati, srušiti ono što je napravljeno, koliko zbog uloženog truda, toliko i zbog identifikacije sa stvorenim. Ipak, svaki put bi nakon tog bolnog čina nastalo nešto bolje. Zato su mi uvek bile dobre one studije kod kojih su bili vidljivi prethodni, obrisani slojevi crteža, takoreći crteži u izmaglici, da se opet vratim na istu.
Fotografija i dijalog su tu, sledi snimanje dijaloga. Muzej je angažovao TV voditelja, koji jednom nedeljno vodi i emisiju na radiju o klasičnoj muzici. Čovek ima savršenu dikciju i glas od punomasnog putera, ali ga ja ništa ne razumem. Kao ni drugog izvođača, a treba da režiram njihovo izvođenje mog teksta. Našao sam se u situaciji iz filma “Hollywood Ending”. Vudi Alen igra zaboravljenog režisera koji posle 15 godina dobija šansu da snimi visokobudžetni film. Dan pred početak snimanja, od treme i histerije dobija nekakvo psihosomatsko slepilo, a za kamermana ima Kineza koji niti govori, niti razume engleski. Film do kraja snimaju tako što režiser ne vidi, a kamerman ne razume.
Dakle, kako da “vidim” koliko su uverljivi na jeziku koji ne poznajem? Problem je više nego zanimljiv, i tera čoveka da pronađe neki novi sensor, novo čulo u sebi kako bi se nosio sa ovom situacijom. Na probi, kao i na snimanju, kombinovao sam zatvaranje očiju i ušiju, kako bi zatvaranjem jednog “kanala” percepcije otvorio neki drugi. Lepo zvuči, ali malo to pomaže u ovoj situaciji. Nakon ovog iskustva, imam savet. Treba čitati govor tela, tonca za miksetom, izvođača, saradnika oko vas, svih u studiju. To je jedini prozor u datim okolnostima. Posmatrajući njihovo raspoloženje, količinu mentalne prisutnosti u prostoriji, znake zainteresovanosti, imam razloga za optimizam.
Ako ništa drugo, postajem polako ekspert za navigaciju u magli, u svakom smislu. Još da postanem prodavac iste, bogdamevidi.
.
