Jean Paul Gaultier: Drama Ulice
Ono sretno, dijabetsko zujanje u ušima koje se dešava posle konzumacije previše čokolade (ili posle preglasne svirke na kojoj vas satima feniraju zvučnici) javlja se u ogromnoj meri posle izložbe The Fashion World of Jean Paul Gaultier: From Sidewalk to Catwalk, trenutno u Londonskom Barbikanu.
Sve prija: i brutalni modernizam Barbikana u kom se prirodno nadovezuju teški punk-rock metali i inteligentne nijanse Gaultieovog opusa, i propratna fotografija velikana kao što su Peter Lindbergh, David LaChapelle, Stéphane Sednaoui, Miles Aldridge, Herb Ritts i po koji Andy Warhol; i lutke koje brbljaju, gledaju i namiguju direktno u vas. Sve je na svom mestu zahvaljujući neverovatnom timu kustosa na čelu sa Nathalie Bandil, direktorke i glavnog kustosa Muzeja Umetnosti u Montrealu, i Thierry-Maxime Loriot, kustosa izložbe, ali pre svega zahvaljujući Maison Gaultier i Jean Paulu lično.
Da li je preterano? Preterano je! Teatralna instalacija koja predstavlja preko četrdeset godina rada jednog od najznačajnijih kreatora dvadesetog veka ne može proći diskretno. Maison Gaultier baca pod svoje lepo oblikovane noge sve građanske lepe manire, te stoga nije za očekivati ni standardnu kolekciju odeće, niti standardnu viziju sveta koju ona odražava.
Rečeno je mnogo o Gaultierovoj inventivnosti i drskosti, ali ono čega se većina uglavnom seća su Madonini korseti sa konusnim grudnjacima, beskrajne Bretonske mornarske majice (prisutne u svakoj kolekciji od 1970-ih do danas), i Eurotrash. Ova izlozba daje puno, puno više: jedan puno raznovrsniji, ambivalentniji, duhovitiji svet koji budi nostalgiju za mitskim krajem dvadesetog veka.
Tematske jedinice objedinjuju stilska i idejna interesovanja na koje se Jean Paul konstantno vraća, od ulica Pariza do estetike panka i naučne fantastike. Odyssey se bavi morem, sirenama i mornarima; Punk Cancan reinterpretira dva radikalna momenta francuske i engleske ulične kulture; Muses su psihološke studije ličnosti koje su služile kao inspiracija kreatoru (Naomi Campbell, Erin O’Connor, Kate Moss, Dita von Teese, Beth Ditto, Rossy da Palma, Andrej Pejic…); Boudoir je studija erotike kroz tehničke inovacije materijala i krojeva; Metropolis se bavi naučnom fantastikom i filmom, Eurotrash najnižim strastima, Skin Deep formom a Urban Jungle svim mogućim etno uticajima.
Gaultier zadržava smisao za humor bez obzira da li radi kostime za film, zahtevnu muzičku turneju, kolekciju visoke mode ili umetnički video. Medjutim, ono što zapanjuje je tehnička inovativnost i poznavanje medijuma. Kostimi radjeni za Madoninu Blond Ambition turneju (1990) su izuzetno kompleksni ali i neverovatno izdržljivi, shodno zahtevima njenih ambicioznih plesnih tačaka. Fotografija koja pokazuje Gaultiera kako radi kroj za korset Kylie Minogue otkriva da je samo njena pozadina iskrojena od pedesetak posebnih delova materijala. Od Bessona (Peti Element) do Almodovara (Kika, Koža u kojoj živim), filmski kostim ne odstupa od perfekcionizma visoke mode.
Ovaj perfekcionizam nije uvek vidljiv na fotografijama. Neka jednostavna rešenja se po prvi put ukazuju kao virtuozne stilske podvale: koža je isečena tako da podseća na čipku, perje je složeno da podseća na krzno, brokat je tkan kao sprejom dekorisana koža, svila je bojena da podseća na denim, zlatna koža je savijena kao metal, metal je inkorporiran u čipku, kosa je pretvorena u šešire, fesovi imaju proreze kao maske a maske su trompe d’oeil lica, a na sve je dodato toliko šljokica, perlica, resica i drugih đakonija da koordinacija oko-mozak počinje da popušta, i javlja se ono zujanje s početka priče.
Animirane lutke (rad Lucie Jolicoeur) projektuju snimljena lica na modeliranu 3D površinu (kao što je svojevremeno korišćeno u videu David Bowie-a Where Are We Now? i kod kinematskih skulptura umetnika Glaser/Kunz) ali tehnički savršenije i sa inkorporiranim senzorima koji prate kretanje publike, tako da figura Dane International prestaje da pevuši i koketno namiguje, dok figura modela u korsetu ima konverzaciju sa svojim odrazom u digitalnom ‘ogledalu’. Ovo isprva smeta, jer svetlo i pokret nepotrebno odvlače pažnju od kostima, ali posle nekog vremena počnete da ignorišete nelagodu pri pogledu lutke i besprizorno im se zagledate u tela.
Publika koja je spremna da plati nimalo jeftinu ulaznicu dolazi spremno: nekoliko mladića nosi prugaste majice i Doc Martens, nekoliko ih je u kiltovima, manekeni sa rafinirano modeliranim brkovima i bradama nose bogato krojene brokate, studenti mode improvizuju ‘hommage’ Gaultier-u na način koji nisam srela ni na jednoj couture izložbi do sada. U prostoriji sa video-projekcijama klinci sede na Ben Hur foteljama na točkove i smeju se epizodama iz Absolutely Fabulous. U Gaultier Baru izložba se nastavlja i prenosi sa publike na zidove, koktele, motive i manire koji se onda prenose dalje, nazad na ulice sa kojih je, nekih davnih sedamdesetih, Gaultier prvi put počeo da skicira svoje zavodljive heroje.
The Fashion World of Jean Paul Gaultier: From the Sidewalk to the Catwalk je producirao Montrealski Muzej Lepih Umetnosti pod upravom Nathalie Bondil. Kustos izložbe je Thierry-Maxime Loriot u saradnji sa Maison Jean Paul Gaultier. Izložba se prikazuje u Londonu kao deo internacionalne turneje od 9. aprila do 25. avgusta 2014.
–
–
 javlja se u ogromnoj meri posle izložbe The Fashion World of Jean Pa){kind=link}