Izložba ili scena ili vakum prostor?
Par dana nakon otvaranja izložbe „Plitka dosetka“ Slobodana Stošića i Pauline Host u Gradskoj galeriji u Požegi, išla sam u praznu galeriju. Na otvaranju se dogodilo nešto neuobičajeno. Utisak je da smo svi to osetili, ali kao da nismo znali na koji način o tome da razgovaramo. Proizveden je vakuum i osećaj začudnosti i upitanosti. Sada kada smo umetnika i „slučajne goste“ ispratili, želeći da još jednom porazmislim o svemu, ušla sam u nedelju popodne u praznu galeriju. Van radnog vremena, bez osvetljenja i sa isključenim projektorima, tamo me zatekao još neobičniji doživljaj. Izložbe nije bilo (!).
Prisutan je samo poneki nagoveštaj događaja od pre par dana. Učinak svetla za ovaj priveremeni enterijer je presudan. Ovu prostornu instalaciju dobrim delom čini svetlost. Filterima je obojena svetlost iz dva neonska izvora, dok usmereni reflektori direktnim izvorima svetla naglašavaju određene partije. Dve slajd fotografije vidljive su jedino na snopu svetla dopirućeg iz dva projektora, naizgled nasumično raspoređenih po podu. Na zidu kraj samog ulaza postavljen je „slomljeni neon“. Dvostruka kontradiktornost se isčitava po pitanju ove neonske instalacije. Slomljen, bez sopstevne funkcije, neon u ulozi zidne dekoracije. Od autora smo saznali da je neon u originalnom stanju ispisivao dve reči „ovo je“. Sada to ne isčitavamo i ne znamo ni šta bi to „ovo je“ moglo biti. Uz sam izlog poslavljena je gravira sa prikazom iznošenja mrtvaca koja jedina ima sopstveni izvor dnevne svetlosti.
Notni zapisi podsećaju na muzički intro izložbe. Marija Kandić (harmonika) i Leonhard Huhn (alt saksofon), dvoje mladih visokoškolovanih muzičara iz Nemačke, zatekli su se tih dana u Požegi. Njihovo muziciranje bilo je uvod u postavku. Par muzičara komunicirao je tonovima u galerijskom prostoru u kome se našla publika u iščekivanju oficijelnog otvaranja izložbe. Jedno odeljenje učenika sedmog razreda sa svojim profesorom likovnog banulo je u galeriju te večeri. Pažnja ovih sedmaka je bar na trenutak bila probuđena. Muzički par je izvodio, pored eksperimentalne muzike, i druge klasičnije kompozicije[1]. Raspoređivali su se na različite načine u prostoru galerije, po dogovoru sa autorom postavke menjali su mesto, ali publika nije svojim kretanjem adekvatno reagovala. Publika je pravila vakuum. Oko muzičara se uspostavljao prsten u koji niko od posetilaca nije ulazio. Konvencionalni način slušanja koncerta diktirao je udaljenost od izvođača bar 2 do 3 metra.
Snopovi svetlosti koja se prosipala tik iznad poda sečeni su dubokim cipalama i gumenim čizmama, obzirom da je tih dana obilato padala kiša i da su nas čak i poplave zatekle. Od same ivice poda na dva zida projektovane su dve slajd-fotografije. Pronađeni slajdovi, najpre, dobrih fotografija. Jedna od njih poslužila je i samom umetniku kao polazište za građenje narativa.
U celu ideju autor je uveo novi lik, tj. fiktivnu umetnicu Paulinu Host „onu koja postaje boja na zastavi”. Svoju ideju je pisano uobličio:
„Ispao joj jezik. Pevali su o tome oni koji su je gledali mrtvu. Fanfare na raskrsnici važnih puteva. U novinama naslov; sloboda nema cenu ali ona ipak košta. Ogoljena tereta iluzije naroda i domovine, svedena na svetlosni signal, na izobličujući šum, koji trepereći ispod zemlje raste u mit, postala je još samo jedna boja na zastavi.“
Dva dana pre otvranja izložbe, na email adresu galerije, kao odgovor na pozivnicu za izložbu vratio se jedan odgovor, koji je na čudan način dao potvrdu celoj stvari i otvorio autoru mogućnost daljeg razvoja određenih ideja. Izvesni gospodin Božidar Mitrović, doktor pravnih nauka i osnivač Regionalne društvene organizacije „Objedinjenje Srba“, napisao je email sa nazivom „окупација и слобода”:
ГРАДСКОЈ ГАЛЕРИЈИ ПОЖЕГА
24. април – 14. мај 2014.
Не могу Вам се обратити са поштовани јер ни ви не поштујете ништа што је свето!
Прво сам мислио да је Паулине Хост та која је умрла и исплазила језик па јој Ви у част њену држите помен.
А онда видим да је жива и здрава и да живи у још окупираном од ослободиоца Берлину па јој није ни чудо да говори о слободи као мртвој ствари јер су за њу ослободиоци окупатори.
Али ви сте пали на плитке досетке Паулине Хост.
Зашто. Због окупације. Да величате окупацију и смрт слободе.
С особым уважением
Божидар Митрович, д.ю.н., Адвокат
Председатель Региональной общественной организации ОБЪЕДИНЕНИЕ СЕРБОВ, Москва
Bavljenje istraživanjem manipulacije kao društvenog fenomena, je čini se svojstveno umetniku Slobodanu Stošiću, u ovom slučaju prespituje se manipulacija mrtvima Da li se u požeškoj galeriji desilo to da je poluizmišljeni kontekst sam sebe prevazišao? I dalje se pitamo.
–
__________________
Erwin Schulhoff (1894-1942): 5 Etudes de Jazz (excerpts)
Darius Milhaud (1892-1974): Paysandu (from “Saudades do Brasil”)
Johann Sebastian Bach (1685-1750): Goldberg-Variations (excerpts)
Modest Mussorgsky (1839-1881): The Old Castle (“Pictures at an Exibition”)
