Art Basel Hong Kong
Sajmovi nisu mesto za umetnike. To je trgovina, i ako je čovek dovoljno star da ima bar malo životnog staža u komunizmu, šetnja sajmom umetničkih dela budi nepodnošljiv ideološki antagonizam. Milijunaši stoje drugačije, hodaju drugačije, sede drugačije, koža im je negovanija, frizure takođe. Rečju, glossy. Takođe, ženama na sajmu su duže noge. Taman kad sam pomislio da je ovo poslednje specifičnost art faira, setio sam se da je dužina istih imanentna novcu kao takvom. Galeristi, kao i njihovi ljudi, pojavno, a i karakterno, uz izuzetke naravno, deluju kao i njihove mušterije. Ima nečeg neobičnog u situaciji kada zastane kupac kod umetničkog rada, sa čašom vina ili šampanjca u ruci, a prodavac počne sa prezentacijom umetnikovih dilema, pogleda na život, poetika i svih ostalih duhovnih i intelektualnih kategorija iz kojih je rad nastao. Cijena, prava sitnica. Nije mi namera da se bavim moralizatorskim proseravanjima ovde, i ja bi Bazelsko kolo zaigrao, samo primećujem da su mi partizanski instinkti još uvek tu i da reaguju na stimulanse iz okoline. Ruku na srce, svašta može da se čuje na takvim mestima. U jednoj komercijalnoj galeriji u Njujorku sam slučajno čuo kratak dijalog dva muškarca japijevskog izgleda, u kojem jedan izgovara sa dubokim ubeđenjem: … if its not exhibited in NY, its not art…
Dakle, sajmovi nisu mesto za umetnike već za njihove radove, ne treba to da gledaju, i zato ih uglavnom i nema tamo, osim ako nisu prerušeni.
Šta ću ja onda na sajmovima, kad tvrdim da nisu za umetnike? Lako bi se odbranio u ovom slučaju, jer sam u Hong Kong otišao iz praktičnog razloga, na sastanak sa galeristom koji je učestvovao na sajmu, a koji preti da bi nešto radio samnom. Međutim, išao sam na sajmove i ranije. Kao kibicer. Pretvarao sam se da sam kupac. Naime, kako u našoj zemlji nema tržišta za savremenu umetnost (a ni u većini drugih da se ne lažemo), ni komercijalnih galerija, ni kolekcionara, na samom početku svog umetničkog života sam se našao u problemu zbog nepoznavanja principa prodaje onoga što stvaram, a što je u većini slučajeva video. Dođe neki muzej, galerista ili kolekcionar, i pita za cenu, tiraž, sertifikat o autentičnosti, a ja pojma nemam o čemu priča. Rešio sam problem tako što sam prešao na njihovu stranu, odnosno predstavljao se kao kupac na sajmovima i učio principe prodaje. Nije bilo drugog načina za nekoga ko je stasao u neprofitnim okolnostima (institucije, fondacije), a da pitaš svog kupca koji se u to razume – ispadaš budala.
Na kineskoj sceni, problemi su drugačiji. Nema institucionalne podrške, sve je prepušteno tržištu, pa ono nije strano ni mladom ni starom. Umetnik do produkcije i podrške u svakom smislu može doći kroz sistem komercijalnih galerija. Bez galerije teško je zamisliv okvir u kojem bi bilo moguće delovati. Galerija preuzima rizik lansiranja mladog umetnika, i njihovi programi, pa i sajmovi, su mesta gde se obaveštava o dešavanjima/pojavama na sceni. Prihodi, čak i mladih umetnika, na godišnjem nivou se mere ciframa koje prevazilaze bilo kakvu razumnu pretpostavku iz naše perspektive. Potrebe tržišta su u Kini dovele i do fabrika za produkciju radova za savremene umetnike. Poznata je priča o čitavim varošima u Kini koje se bave proizvodnjom slika ili grafika, ali to je nešto drugo. Konkretno, galerista sa kojim sam imao sastanak u Hong Kongu vodi takvu fabriku u Pekingu, i među njegovim mušterijama se upisuje i Ai Weiwei. Istovremeno važi da je zenit kineskog tržišta prošao, da je u padu, priča se i o onim balonima, ali iz našeg ugla, njihov pad deluje kao nedostižna visina.
Pošto uz materiju ide i antimaterija, tako se i u Kini nađe stanovitih antičestica, nezadovoljnih komercijalnim karakterom njihove scene, koje vape za institucionalnom kritikom i samorefleksijom.
Da se vratim na Art Basel HK. Bilo je tu par galerija, zanemarljivo, ali ipak je bilo, koje su na štandovima predstavile radove koji odudaraju od sajamske atmosfere. Ne očekujete u tom okruženju susret sa podsticajnim radovima, sa nečim što vas navodi na razmišljanje, što je donekle i prirodno jer su radovi u tim okolnostima ipak izvučeni iz svog konteksta. Međutim ima izuzetaka. Kao recimo galerija Vitamine Creative Space, iz Guangzhoua. No, na Vitamine sam bio upozoren i pre dolaska u Kinu, pa se i ne računa u iznenađenje.
Bio je ovo tek drugi Art Basel Hong Kong. Pokriva azijski i azijsko-pacifički region, ali svakako tu su bile i poznate cvijećare poput Gagosian, White Cube, Hauser & Wirth, Marian Goodman, 303 Gallery, itd… Imate sve to na internetu, a možete da skinete i Art Basel aplikaciju za Android, sreći nikad kraja.
Kad se sve sabere, ništa vam zapravo nisam rekao o Art Baselu HK. Možda i nema šta da se kaže. Nije isključeno da su se tu desile i neke kapitalne stvari, ali su mom oku promakle. Svakako su mi promakli prateći događaji i izlagački prostori, za koje nisam imao vremena. Nisam imao vremena ni za Hong Kong, i da me moji oficiri za vezu nisu greškom posadili na tramvaj u pogrešnom smeru prilikom napuštanja grada, ne bi imao priliku da ga ozbiljnije osmotrim, što bi bila neprocenjiva šteta.
