• Registrator
• 28.01.2015.
• Priredio Ivan Šuletić
• 0
  4680

Beogradski Foto Klub (1929)

Prenosimo tekst iz 1929. godine, iz lista Politika, o osnivanju Beogradskog Foto Kluba (1928), uz zahvalnost Uni Popović i MSU na foto-materijalu, preuzetom iz kataloga izložbe fotografija dr Aleksandra Kostića, održane u Salonu Muzeja Savremene Umetnosti u Beogradu od 14. do 25. decembra 1978. godine.

 

 

Beogradski Foto Klub

Povodom njegovog osnivanja i početka rada

 

(Politika, 6. VII 1929)

 

 

 

 

 

 

Pre kratkog vremena, inicijativom profesora universiteta, g. dr. Aleksandra Kostića, osnovan je u Beogradu klub amatera fotografa pod nazivom Beogradski Foto Klub, sa ciljem da fotografiju kod nas uzdigne na onaj stepen umetnosti, na kome se ona već davno nalazi u kulturnim zemljama zapadne Evrope.

 

Razvitak fotografije, u poslednjim, posleratnim godinama naročito, učinio je čitavu revoluciju u privredi, umetnosti i nauci. Nema danas ni jedne grane nauke, koja se u praktičnoj primeni svojih naučnih teorija ne koristi fotografijom. Privreda, pak, za mnogobrojne svoje uspehe na svima poljima ljudske delatnosti ima, u mnogome, da zahvali blagotvornom uticaju fotografije na najšire slojeve narodnih masa.

 

U umetnosti fotografija je već zauzela svoje naročito mesto. Davno su već prošla vremena, kada se fotografija smatrala čisto šablonski i više automatski zanat profesionalaca. Genijalnim pronalascima na polju foto-hemije stvorena je mogućnost izrađenim talentima, da svoje umetničke i psihičke osećaje sprovedu kroz fotografiju do potpunog izražaja.

 

 

 

 

 

Danas interpretacija živopisnih pejsaža putem fotografije dobija svoj nov, potpuno umetnički smisao, ako je, razume se, izrađena po nagonu sopstvenog talenta za psihičko osećanje i ako su ti osećaji preneti na hartiju sa punim poznavanjem svih tehničkih izuma novijega doba.

 

Studije žive i mrtve prirode, rasne kompozicije pejsaža u najširem obimu, danas već nisu prost, automatski prijenos jednoga posebnoga životnoga momenta na fotografsku ploču, već je to ozbiljna i duboka studija jednoga pravoga umetnika sa prefinjenim osećajima za umetnička stvaranja.

 

Gigantski napori genijalnih umova da fotografiju što više približe slikarstvu već su u potpunosti ostvareni. Mi vidimo danas snimke, za koje bi se teško moglo reći da nisu plod umetničke mašte jednog darovitog slikara. Jer, tehnika fotografije učinila je sve, da fotograf umetnik nije više rob svoje fotografske ploče. Ona mu je dala mogućnosti, ona mu je stvorila široko i potpuno slobodno polje rada na kome može u izobilju da izlije sve svoje individualne osećaje umetničkoga talenta.

 

U kulturnim zemljama Zapadne Evrope, poslednjih decenija naročito, stvara se čitav jedan pokret sa određenom i jasnom težnjom da se što više oslobodi šablonskoga stava i da u fotografiju unese što više slobodnoga umetničkog efekta. Poslednja decenija osobito je značajna u ovom pogledu. Neumorni pioniri na polju stvaranja umetničke fotografije, Hajnrih Kin, Eugen Gutman, Pijo i mnogi drugi fanatično utiču na svoje savremenike da svoje talente upotrebe na rešenje onih problema, koje im duh vremena u modernoj umetničkoj fotografiji neminovno nameće.

 

Uticaj ovih velikih majstora osetio se ubrzo na svima tačkama zemljine kugle. Fotografija izlazi iz svoga uskoga okvira šablonskih slika i pušta se u široko, nedogledno polje čiste umetnosti.

 

Na žalost, i ako su sve kulturne zemlje u ovom pogledu daleko odmakle kod nas se još nije nikako, ili vrlo malo, osetio sav značaj umetničke fotografije.

 

 

 

 

 

 

Naši fotografi, kako profesionalni tako i amateri, sa malim izuzetkom još uvek rade po staromodnim šablonima obične, primitivne fotografije. Retko ćete videti kakvo umetničko delo, kakav rad, koji očigledno izlazi iz okvira svakodnevne, dokumentarne fotografije.

 

Ako se upustite u analizu uzroka ovoj nerazumljivoj pojavi profesionalci će vam reći, da naša potrošačka publika još nije sazrela za ocenu umetničkih dela i da se na pijaci uvek bolje plasira šablonski rad. Ako, pak, zađete dublje u uzroke ovoj pojavi kod amatera, kod onih, dakle, koji su u prvom redu pozvani, da bez obzira na ukus publike, deluju po svome sopstvenom unutrašnjem instinktu, videćete, najzad, da za tu svoju zaostalost ipak nisu ni oni krivi. Razvijajući svoj talent u sredini, koja je tako siromašna u fotografskoj literaturi, a nemajući sredstava ni mogućnosti da vide radove velikih majstora i da iz njih crpu izvor snage za realizovanje svojih unutrašnjih umetničkih osećaja, oni, nemajući svega toga, nisu ni mogli otići dalje od onoga najosnovnijega šablonskoga fotografisanja.

 

I zato, osnivanje Beogradskog Foto Kluba mora da pozdravi svaki kulturan čovek. Poznavajući agilnost osnivača, a naročito inicijatora ovoga pokreta, profesora g. dr. Kostića mi sa puno optimizma gledamo u budućnost ovoga tako potrebnoga udruženja. Pojava ovoga kluba, nema sumnje, beleži čitav jedan datum u istoriji razvitka umetničke fotografije kod nas.

 

 

D. J. Tasovac