Andrija Stojanović
Rođen u Beogradu 1984. godine. Studirao Fakultet dramskih umetnosti, od 2011. godine osniva udruženje Tačka komunikacije koje okuplja ljude različitih profesija i interesovanja uključene u procese nove prezentacije grada i kulturnog nasleđa. Delovanjem u oblastima kulture, novih medija i turizma istražujemo nove pristupe proučavanja, beleženja i predstavljanja društvene istorije, arhitekture, javnih politika i delovanja pojedinaca ili grupa važnih za urbanistički ili društveni razvoj grada. Član inicijative Ne da(vi)mo Beograd.
Šta trenutno čitaš?
Trenutno čitam „Oslobođenje. Beograd, oktobar 1944.” autora Milana Radanovića. Shvatio sam da ne znam dovoljno o tim događajima sem nekoliko datuma i imena… ne znam, insiprativni su mi ti vremenski periodi, pred kraj i neposredni završetak nekih velikih događaja dolazi nešto novo, neki novi kontekst koji obećava bolje (ili možda ne), takođe i pred sam početak nekih društvenih promena. Recimo Beograd 1988. ili 1989. je već priča drugačija. Pored toga veoma mi moćno zvuče imena tih bataljona, korpusa, itd: Prva armijska grupa NOVJ ili 4. Vojvođanski udarni bataljon.
U kom prostoru radiš?
Kancelarija, stan, soba, krevet, ulica, kupatilo, ne znam više ni ja sam… mislim da više nije bitno pitanje prostora već mentalnog i fizičkog stanja u koje se dovodim pokušavajući da uradim sve što me zanima i mislim da treba da bude urađeno bez nekog racionalnog objašnjenja; jednostavno mislim da treba. Nekako više razmišljam o tome s kim treba da radim nego šta. Ne znam da li je to dobro ili loše.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Zvuk koji proizvodi tišina, a to je zujanje u ušima i glavi. Od nekih svakodnevnih zvukova volim zvuk otvaranja limenke piva, ubrzo zatim zvuk mokrenja u ve-ce šolju, kad udara u vodu, zvuk starog tramvajskog zvona, zvuk tipkanja u tastaturu…
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Čokolada i posvećenost. Volim kako zvuči reč glimerica.
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Da nađem motivaciju da završim fakultet, apslovirao sam dva komada. Ne mogu još da rasčistim u glavi da li želim da ih završim ili ne.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Ne. Ne znam.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Iz kreveta svako jutro iskačem obično pod pritiskom paranoje šta sam sve započeo i šta sve treba uradim, kome da se javim, svako jutro kad ustanem nešto je nekome trebalo da pošaljem, javim, uradim još pre nedelju dana. Bilo bi mi zanimljivije pitanje: kad ne skačem iz kreveta? Šta bi sve bilo drugačije u mom načinu razmišljanja, radu, motivima, vrednostima, željama? Drugačiji bih sigurno bio, možda bih bio bolji, popularniji, uspešniji, bogatiji, ko zna… Za sada, jedino subotom ne skačem iz kreveta. Mnogo se bolje osećam predveče.
Da li postoji neko kome bi hteo da postaviš javno pitanje? Koje pitanje bi to bilo?
Postavio bih mnogim ljudima, pa i sebi često, pitanje zašto i čega se boje?
Da li postoji nešto/neko čemu/kome se diviš? Šta/ko bi to bilo/bila/bio?
Ne mogu da kažem da imam neku osobu kojoj se divim, divim se nekim postupcima, delima, razmišljanjima ljudi iz moje neposredne okoline, ali često se sa njima i ne slažem. Divim se hrabim delima ljudi čiji motiv za delovanje nije prouzorkovan nekom ličnom nesrećom, nezgodom ili sutacijom već istinskom potrebom za dobro neke zajednice.
