Aleksandar Jestrović Jamesdin
Jamesdin važi za tough guy-a beogradske umetničke scene.
Već neko vreme, doduše, živi u Berlinu.
Označen je i kao predstavnik (novije) nove slike u Srbiji i u poslednje vreme često izlaže u Beogradu, što me veoma raduje.
Pisao je i za Supervizuelnu i veoma nam je drago što smo imali priliku da objavimo njegove tekstove.
Dopisivali smo se o novim i starim izložbama, o slikama i slikarstvu.
Sledi rezultat naše pisane konverzacije.
Pre nekoliko dana si otvorio izložbu u Ludwigshafenu. Reci mi nešto više o tome, šta si predstavio na ovoj izložbi?
Instalacija se zove Bulky Luggage/ Sperrgepäck, i otprilike je to sto može umetnik da ponese na leđima, a plus da to prođe kroz aerodromski skener za nestandardni gepek (na Tesli je za skener maksimum manja stranice 1×1 m i 23 kile ako idete sa srpskim etihadom), tako da sam ja spakovo šator, brod s crncima, kilo crteža i još ponešto i uz te starije radove (teme: zikra, rat, …) kao deo koncepta prezentacije doveo u kontrast sa novim slikama sastavljenim od platnenih kesa sa raznih izložbi koje više sad predstavljaju kao to zezanje, putavanja, izložbe, a opet tu seriju slika nazvao sparen (štedi) kao magičnu reč koja se odavde šalje u svet i koja teoretski rešava sve probleme.
Manfestacija na kojoj je to prikazano se zove Offene Welt i više je intenacionalni festival teatra i muzike, ali su napravili i mali iskorak u vizuelne umetnosti i ustupili mi tu jednu prostoriju gde sam radio i meni se dopalo kako je ispalo. Tamo me vodila naša incijativa iz Berlina, Serbienale koja je ovde dosta aktivna i sarađivala je već sa više umetnika i kulturnih institucija iz Srbije i Nemačke.
Nedavno je zatvorena izložba Večiti student, koja je predstavljena u Galeriji Doma kulture Studentski grad, nastala kao rezultat rezidencijalnog projekta Cimer tokom koga si dva meseca proveo u Studenjaku. Kako je (i da li uopšte) studentski život uticao na život umetnosti u ovom slučaju? Kako se odvijala saradnja sa studentima – stanovnicima Studentskog grada – koji su učestvovali u realizaciji radova nastalih tokom ovog boravka?
Mogo sam još da ostanem, taman sam se naviko. Doduše u mojoj sobi je loša izolacija, pa bi oko toga se možda bunio. Drugo ja sam još student, tako da mi to dođe kao neka zakasnela studentska razmena. Toga nije bilo onda kad sam ja bio mladi student. Boravak je uticao na teme radova, konkretno taj rad Ilegalac, tu sam se baš bavio tom legendom. U svim radovima sam sarađivao sa ili studentima ili zaposlenima i uglavnom sve što sam započeo uspeo sam i da završim, nekad je išlo brzo, a kad ide sporo onda su mi rekli ķod nas u Studenjaku je još socijalizam. Na izložbi su mi bili sa par radova gosti par studenata sa Berlinske akademije Weissensee koje je povela u posetu BG-u njihov profesor Silvija Lorenz moja žena, kao deo saradnje umetnika odavde i Berlina koja je bila realizovana na izložbi Eastern Promises u Berlinu 2013. Inače najlepša vest iz Studenjaka je da su Dveri ili Obraz ili neka slična sekta koji su tu bili još pomalo aktivni sad kad ima malo više stranih studenata odustali i zapalili odavde. Nadam se da će još neko dobiti priliku da boravi i radi tamo, ima uslova ,ambijent je intersantan, a i da probamo da odbranimo da ne pretvore sve ateljee u DKSG u kancelarije.
Živiš i radiš između Beograda i Berlina, gde trenutno studiraš na UDK (Univerzitet umetnosti). Kakva su tvoja iskustva o sistemu/instituciji umetničkog obrazovanja u jednom i drugom gradu?
U Beogradu je bilo super, ja bi još uvek bio gore na Senjaku na posdiplomskima, nego su me izbacili nakon 3 godine. A mogli su da me ostave ionako im ateljeji zvrje prazni. U Berlinu sam im objasnio da sam slučajno došao i tako su me i prihvatili, tako da sam ja dosta neobavezno studirao i kolko sam uspeo da svatim fora je u tome da ti dalje radiš svoje, a oni te stalno ispituju zašto to radiš i onda u međuvremenu i ti sebe počneš to da pitaš i povoljan ishod je valjda kad imaš delimičan odgovor a sada i pomalo potkrepljen dali teorijom, naukom ili poređenjem sa sličnim iskustvima. Za primenu Bolonje na umetničke studije svi se ovde slažu da je glupost iz razloga što samo podstiče taj birokratski okvir i pravila koja bi trebala da odbrane neki format ukoliko u njemu nema kretivnosti ili smisla.
Neki mediji u Srbiji (kao na primer Blic) su nedavno bili zainteresovani za tvoj “recept za uspeh” u Berlinu. Kako reaguješ na to i kako vidiš ulogu medija u kreiranju slike o umetnosti i umetničkom životu?
Povodom prve izložbe koju sam imao u Suluju isto mi je izašao intervju u Blicu i posle sam prodo 2 crteža i sliku a sad ništa tako da mislim da im se smanjio uticaj u kreiranju toga već kako si napisala.S druge strane super ja kad ti dođe neko iz novina pa te pita nešto, pa se slikaš i onda ti kažu još kolege kažu al si se prolepšo.U mojim godinama to dosta znači. U Nemačkoj je to ređe, npr Blic je kao Bild ovde, žuta štampa, oni npr. samo štampaju kad Jonathan Messe pozdravlja sa Sieg Heil.
Tvoj rad je često prisutan na izložbama koje umetničku scenu u Beogradu/Srbiji predstavljaju u inostranstvu. Moglo bi se reći da si aktivno uključen u prostor reprezentacije “domaće” umetnosti za poglede “iz vana”. Kako promišljaš svoju poziciju u ovakvim situacijama/reprezentacijskim okvirima, odnosno kako na nju reaguješ (ovde pre svega mislim na nekoliko radova koje si uradio kao odgovor na date situacije – Zagreb, Berlin)?
Nema tu mnogo promišljanja, to su radovi koje sam ja radio za sebe i koji već postoje pa onda budu prikazani na nekoj o tih izložbi. Svaki od tih poziva ja sebi objašnjavam srećom. Nisam ni sa jednim od naših kustosa radio u kontinuitetu pa da to eventualno bude razlog. Konkurencija isto u mojem godištu nije prevelika, ljudi moraju od nečega da žive pa odustanu od umetnost, bave se nečim drugim, a s druge strane sad ima ponekad i više prilika, jer kolko sad ima država na prostoru bivše SFRJ (10-15?) i sve prave nacionalne selekcije, tako da i ćorava koka ubode neko zrno. I tako rastu apetiti, npr, ja sad kad dunem ponekad maštam o tome kako odlazim prvi put u Veneciju i odmah i izlažem i u našem i u Hrvatskom paviljonu.
A sada malo nedavne prošlosti. Tvoje slike bile su prestavljene na dve značajne izložbe o savremenom slikarstvu Slika:koncept-žuto:mačka kustoskinje Jelene Vesić u Salonu MSU 2003. i Nova slika u u Galeriji Vinko Perčić u Subotici, kustosa Miroslava Karića i Saše Janjića 2008. Kako sa ove distance posmatraš te izložbene događaje? Koju poziciju danas zauzimaš spram slikarstva kao polja iz koga si primarno artikulisao svoju umetničku praksu?
U Subotici nas je bilo deset na otvaranju, tako da mislim da oni nisu pravilno svatili važnost te izložbe. Plus je još 5 doveo moj kum Dejan Poljaković koji drži moj muzej(legat) u Subotici, koji je moguće posetiti uz najavu. Tu sam ja za katalog objasnio da u podrumu u kome sam radio volim da režem slike u komade , šafim nešto na njih, bušim… jer me to oslobađa želje da nekog namamim u podrum i radim mu slične stvari. Slikarstvo i danas deluje povoljno na mene, praktikujem ga, bez velikih očekivanja i spram mene ono ima tarapeutsku poziciju. I od svih ostalih medija sviđa mi se što me najlakše vraća u to neko dinosaursko vreme u kome još nije sve određeno pravilima. S druge strane, većina onoga što se kod nas slika, bolje da se realizuje u videu, izgledaće pametnije, a zauzima manje prostora.
Da li bi rekao nešto više o “onome što se kod nas slika”? Kako posmatraš slikarstvo danas, da li možeš da navedeš neke tebi interesantne slikarske prakse?
Više o tome što se kod nas slika ima na http://gallery-shots.blogspot.de/, gde se za razliku od vas sve što se dešava po galerijama postavlja neselektivno i gde također pratim šta se dešava, 8 od 10 izložbi je slikarstvo, i ja to razumem jer za ovaj medij nije previše skup i ne treba ti niko, zatvoriš se negde i slikaš, ali realno 90 posto toga nikom ne treba i ja ne razumem što se onda ljudi tu trude da budu odmereni, da se boje slažu, da forme budu inteligentne, da ne vređaju ničija osećanja, da budu racionalni i konstruktivni a najčešće uspevaju da budu provincijalni.
Od stvari koje sam gledao koje sam video uživo od kako sam zapalio dopalo su mi se Kipenbergerove (Martin Kippenberger) silikonske slike, sve fino i uljudno pa zaliveno u lateks kurtone i SM opremu (pomaže mi da shvatim novu okolinu), Sarah Lucas unlocks prisoners’ art – kako umetnica ispadne bolji kurator od kuratora (podsetilo me na salon koj su Era i Mikrob radili i koji su mi uz Brankov bili najzanimljiviji).
Volim Naru Yoshitoma zato što je pedofil sa stilom na način kakav je to bio Nabokov, zatim Doreen Reid Nakamarra koju sam otkrio na zadnjim Dokumentima koja me podsetila na moje početke kad sam još furo ritualni primitivizam, i Christopher Wool zbog toga što: “jebite se ako ne možete da prihvatite šalu”.
Sećam se da si mi jednom prilikom, mnogo pre ovog razgovora, rekao da su ti važni slikari čija si dela upoznao u nekadašnjoj postavi Narodnog muzeja. Kakav je tvoj odnos prema istoriji slikarstva?
Da, ja sam odlazio dosta često u Narodni dok je radio, eto posle vojske pokušavajući da pronađem svoje mesto svraćao sam svuda i nikuda , i tražeći para sretao sam te ribe koje su mi bile malo agresivne, s tom malo izraženijom donjom vilicom (ili to deluje tako zbog stava) i mislio sam da ću možda u muzeju naići na srodnu osetljivu dušu ali on je zjapio prazan i eto ja sam se zaljubljivo u slikare Leona Koena, Đuru Jakšića, Mališu Glišića, Marijana Detonija i čak jednom prilikom našao parče boje koje je otpalo ili sa Van Goga ili Vlamenka. Tu je negde između stajalo i koje sam maznuo i skoro sam naišao na jednog mlađeg umetnika koji tako mažnjava komadiće umetničkih radova i to mi je npr. zanimljiva umetnička pa čak možda i slikarska praksa.
 nove slike u Srbiji i u poslednje vreme često izlaže u Beogradu, što me veoma radu){kind=link}