ACTOPOLIS BELGRADE / STUDIJA INDIVIDUALNOG SLUČAJA
Izložba crteža
Andrej Bunuševac, EmaEmaEma, Mario Kolarić i Goran Stojčetović
Autori koncepta: Marija Radoš i Miroslav Karić
U privremenom, plutajućem prostoru Actopolisa posvećenom temi samoorganizovanja u kulturi odabrali smo da napravimo malu, simboličnu izložbu intimnih crteža. Ta izložba će se pojaviti neobavezno, usput, ad hoc postavljena u privremenom prostoru stana nepoznatog vlasnika plaćenog kroz internacionalni projekat novcem stranog kulturnog centra u Beogradu u Bulevaru despota Stefana koji je bio ulica 29. novembra u SR Srbiji koja je bila Državna zajednica Srbija i Crna Gora, a pre toga Savezna Republika Jugoslavija a na početku naših života Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ova rečenica / situacija i bez dubljeg ulaženja u problematiku, već ukazuje na turbulentnost sredine koja utiče na centar za ravnotežu i održava konstantan osećaj slabosti i mučnine kod individua koje u njoj moraju da žive, rade, stvaraju, da se razvijaju. Da budu funkcionalne. Na taj način u spektru različitih, mogućih aspekata razmatranja teme samoorganizovanja u lokalnim uslovima želeli smo da kao višegodišnji akteri frankenštajnski sklepanog prelaznog, kulturnog ne-sistema skrenemo pažnju na važnost individualnog, ličnog, intimnog iskustva. Takođe, želeli smo da „nemarnom” postavkom izložbe koja će „bljesnuti” samo jedne večeri u datom okviru koji je steže u sebe a ne otvara, ukažemo na nesvrsishodnost modela koje po inerciji primenjujemo i u izmenjenim uslovima kao i spremnost i nadu u radikalnija, hrabrija istraživanja novih situacija. Iskorak u nepoznato je bolan ali i izazovan.
Lična pozicija radnika u kulturi, kao i u svakom drugom degradiranom segmentu društvene aktivnosti, je i sama podeljena na lični interes ili samoodržanje i na aktivistički impuls čuvanja i neodustajanja od određenih, ugroženih vrednosti što u praksi, vrlo često izgleda kao samoorganizovano bavljenje sopstvenom profesijom.
Kroz svesno preispitivanje ličnih pozicija i iskustava detektujemo mane loše statike sistema. Ako sistem, usled globalnih nemogućnosti ne može da funkcioniše u dužem periodu njegova memorija i zadaci se čuvaju u pojedinačnim akterima koji će raditi na njegovom preoblikovanju u svrsishodnu formu. Pojedinačni akteri su radnici u svim sektorima koji stoje na istoj liniji ugroženosti i odbrane. Ta zajednička linija je jedina snaga na koju možemo da računamo i zato nam je važno da u atmosferi opšte nebrige i indolencije posvetimo pažnju i damo značaj pojedinačnim iskustvima kolega. Zajedno se nalazimo u nevidljivom balonu bez moći i energije, bez organske veze i podrške javnosti, nesamostalni i nevezani za interesne tokove kapitala. Na opasnom erozivnom tlu koje ne čuva ni autoritet institucija ni volja socijalnog tkiva.
Do skora je goruća tema bio rad sa sve manjom publikom a danas je jasno da je taj problem mnogo ozbiljniji i širi, prevazilazi okvire kulture i umetnosti i funkcioniše kao perpetuum mobile vrzino kolo u kom savremeno društvo samo sebe segmentira, kontroliše i parališe na sopstvenu štetu. U poslednje vreme svedoci smo da poluge vlasti eksploatišu i oslobođeni gas revanšizma naroda koji je vremenom za to „pripreman” u loncu duhovne i materijalne bede i koji u slobodnoj misli ne vidi saveznika već nezdrav i nepoželjan element. Brzo su zaboravljena sublimirana iskustva čovečanstva poput popularnih reči Nelsona Mendele „Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet” jer praksa savremenog uspeha dokazuje suprotno. Tako su danas ponovo moguće ekstremne situacije da naše kolege smenjuju, degradiraju ili javno šikaniraju sa pozicija „moći” i da to prolazi neometano jer društvo to ne doživljava kao atak na sebe.
Imamo izbor – ili da ćutimo o svojim problemima i da se sklanjamo iz štetne sredine nemoći i propadanja ili da pričamo naglas, da se slušamo pažljivo i osnažujemo u zajedničkim naporima da nađemo način, formu i okvir za očuvanje polja kreacije i stvaralaštva.
Radovi četvoro umetnika koje predstavljamo traže da se čitaju pažljivo. Formalno i stilski njihovi crtreži su ogledala individualnih unutrašnjih svetova, sadržaj je intiman a klapna između svesnog i nesvesnog vrlo fleksibilna. EmaEmaEma i Mario Kolarić su umetnički par koji stvara odvojeno ali se pri sagledavanju njihove produkcije oseća „zajedništvo” u slobodi istraživanja unutar vrlo suptilnog, vibrantnog, neuhvatljivog nivoa tj. dubine. Andrej Bunuševac kroz klasične medije slikarstva i crteža „nadrealne”, haotične, nekada uznemirujuće sadržaje kontroliše i organizuje strogim likovnim elementima. Goran Stojčetović je umetnik sa Kosova – sa traumatizovane, administrativno iscepkane teritorije u kojoj je realan život tamnica demagogija političkih establišmenata. Taj realan život je, na žalost, za većinu nas apstraktan, nepojmljiv i periferan što je indikator i naše nezrele, samoobmanjujuće predstave o stabilnosti sopstvene pozicije centra. Zato Goranov rad smeštamo u ravnopravno društvo čvrstih unutrašnjih narativa gde je njegovo breme doživljene traume realno i čitljivo kao i svaki drugi sadržaj fragilnih individuuma.
