Zoran Todorović: Bioethics & Stuff
Tokom grupne izlozbe Wonder Lab, odrzanom u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, gde su prikazani radovi autora koji se bave intermedijskim i postmedijskim umetničkim praksama, iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa profesorom Zoranom Todorovićem o njegovom radu “Portret M.B.”, koji je bio izložen, te o pitanjima bioetike i transhumanizma, koja su ključna za čitanje ovog rada.
U stejtmentu o vašem radu “Portret M.B.” između ostalog stoji da se on bavi pitanjem posthumanizma. Možete li izneti definiciju ovog kompleksnog pojma koju smatrate prigodnom?
To jeste jedna kompleksna ideja koju bi svakako ovde bilo pretenciozno definisati, ali se možda može reći da se radi o jednoj formi ili stilu mišljenja koji je oblikovan u uslovima informatičke kulture ili umreženog društva i u izvestnom smislu u uslovima koji dovode u pitanje i ideju društva i ideju kulture. Najupoštenije rečeno pojam je nastao u kontekstu krize humanistike a u užem smislu se odnosi na sve što bi mogli da razumemo kao kraj biološke odredjenosti čoveka i njegove istorije. Tu se pre svega misli na neke odredjujuće pojave u sferi novih tehnologija, biotehnologije, pre svega u sferi biomedicine, genetike i sl . Takodje ako hoćemo da pratimo neke autore onda ćemo videti da postoje izvesna nijansiranja pa se mogu razlikovati razni pojmovi posthumanizma i transhumanizma itd. što je sada i oblast novih akademskih znanja i studija. Radi se o postpolitičkoj arhitekturi gde su jasne granice i poznate uloge zamagljene.
Što se mog rada tiče on se pojavljuje kao portret zločinca koji se u ovoj arhitekturi vidi kao dezorjentisani gubitnik i paradoksalno kao još uvek previše čovek koji u posthumanom kontekstu izgleda i funkcioniše kao čudovište. Medjutim taj rad zapravo radi više kao pitanje o mojim motivima da se to napravi i prikaže kao rad nego kao pitanje o njegovim motivima da počini zločin, to je u stvari rad sa mnenjem i njegovim predstavama ali na neki način i rad sa vremenom.
Zoran Todorovic, Portret M.B., Galerija Remont
Takođe, spominje se i pojam bioetika. Šta podrazumevaju biopolitika i bioetika i kako su ova dva pojma povezana? U svom eseju What Do Pictures Want? The Lives and Loves of Images W.J.T. Mitchell, raspravljajući o tome ko bi potencijalno mogao da smisleno razmišlja o ovim pitanjima o bioetičarima izjavljuje:
“Ili se okrećemo prema novom području nazvanom bioetika, profesiji koja zahtijeva manje kvalifikacija nego što ih očekujemo od frizera, i koja je u opasnosti da postane dijelom aparata za odnose s javnošću korporacija čije bi ponašanje trebali pratiti.”
Šta, po vama, ova izjava znači?
Bioetika je pokušaj da se odrede etički prihvatljivi ciljevi biotehnološkog razvoja, međutim problem je u tome što taj razvoj diktira ideja tehnološkog progresa koja je u funkciji profita i koja se u suštini ne opterećuje etičkim pitanjima. Bioetika je nešto kao sekularizovana teologija spasenja, ona u krajnjoj liniji daje neku vrstu legitimacije procesima koje ne može da kontroliše.
Ukoliko biopolitiku razumemo kao upravu zasnovanu na ekonomskom računu koji se ispostavlja životu u svim njegovim funkcijama, onda je odnos izmedju biopolitike i bioetike odnos izmedju realne moći i moralizma.
Zbog provokativnosti pitanja kojima se bave, vaši radovi često izazivaju kontraverze i gađenje dela javnosti. Kako biste prokomentarisali ono što je o gađenju izjavio Leon Kass u Testimony Presented to the National Bioethies Advisory Commission:
“Gađenje je često emotivna barijera za dublju mudrost, nadilazi moć razuma da ju u potpunosti artikuliše. Može li iko zaista dati prikladan argument za užas incesta otac-kći (čak i dobrovoljan), ili za seksa sa životinjama, za konzumaciju ljudskog mesa, pa čak i za puko silovanje ili ubistvo drugog ljudskog bića? Hoće li nečiji neuspeh da u potpunosti racionalno opravda tu odbojnost nad takvim praksama učiniti tu odbojnost etički sumnjivom? Ni u kom slučaju. Po meni, naše gadenje nad ljudskim kloniranjem spada u tu kategoriju?”
Gađenje je nekad kolateralni element rada koji se inače dobro objašnjava pojmom abjekta, dakle, nečega što nije ni subjekt ni objekt, nečeg što je potpuno naše ali je kao takvo odbačeno i neprihvatljivo. To je Frojdova ideja o zazornom, naravno radi se o konstrukciji kulture koja se može propitivati. Ono što je vrlo interesantno i paradoksalno u vezi ovako napravljenih radova je da takvi problematični elementi od kojih su ti radovi sastavljeni u sferi fikcije odnosno umetnosti izgledaju potpuno nepodnošljivo dok su u sferi svakodnevnice prihvatljivi. Mnogi radovi koje sam radio svedoče o tome, na primer, prikazi estetskih hiruskih intervencija su stvar populatne kulture i na njoj zasnovane industrije lepote ali kada to izvadite iz tog konteksta i stavite u neku drugu relaciju i kontekst umetnosi, recimo relaciju sa hranom koju takodje možete estetizovati, napravi se odredjen paradoks, neka vrsta šuma ili psihičke disonance koja vas u izvesnom smislu traumatizuje. To je, inače, u osnovi konstrukcije rada Asimilacija gde se ova dva programa estetizacije tela i hrane susreću na mestu jednog drevnog tabua, tabua kanibalizma. Dakle, publici se u formi jedne konstruisane situacije nudi vrlo estetizovan komad hrane napravljenu od ljudskog tkiva i to od tkiva koje je odbačeno u procesu hiruške estetizacije i normalizacije ljudskog tela. Medutim ovaj problem zazornog se javlja i u nekim radovima koji su udaljeni od tematizacija tela, telesnih tkiva i tečnosti, seksa i sl. gde se zazorno lako može i očekivati i pronalaze se u sferi političkih i ideoloških odbacivanja. Postoji odredjena relacija izmedju zazornog i nemislivog koja je testirana u nekim drugim radovima kao što je rad Cigani i Psi.
Zapravo ako umetnost razumete kao postupak defikcionalizacije svakodnevnog matriksa i upada u realnost uz pomoć jedne fikcionalne i takodje ideološke aparature kao što je umetnost onda se svakako otvaraju i neki paradoksi i kontroverze na relaciji umetnost-društvo-politika, što je takođe u redu, i što je deo takvog postupka.
Načula sam da ste u procesu novog projekta koji se bavi sličnim pitanjima. Možete li našim čitaocima reći o čemu se radi?
Uvek su to varijacije sličnih pitanja, ali ipak ne bih pričao o nečemu što nije još realizovano.
Kakav je vaš stav po pitanju rasprostranjenosti prakse estetizacije morala u savremenoj umetničkoj produkciji?
Nije to samo pitanje savremene umetnosti, moral se pojavljuje na mestu na kojem je nekada bila politika i to je jedan od ozbiljnih problema savremenog trenutka. To je zapravo pitanje opšte depolitizacije, ukratko rečeno , bez političkog horizonta nema čoveka i u tom smislu govorimo o savremenom društvu kao postpolitičkom i posthumanom. Kako osvestiti temeljni društveni raskol ili kako vratiti politiku u igru? Repolitizacija umetnosti je medjutim obično shvaćena ili kao estetizacija etike ili kao forma aktivizma što često izlazi na isto s obzirom da objektivno istorijski, u ovom trenutku, ne postoje politički projekti i programi, kao ni relevantne političke snage koje sebi daju zadatak promene opšte društvene paradigme prema kojoj se na neki način može odrediti i umetnost. Ideja promene društvenog modela je sama suština politike, ona je u suštini eksperiment i zapravo eksperiment na nama samima. Kada to postane neprihvatljivo, nemislivo i nestane kao perspektiva onda imate samo nekakvu upravu. Tako da se etička pitanja u ovom kontekstu pojavljuju kao simptom političke demotivisanosti koja upravo želi da se predstavi kao snaga preokreta koji možemo i moramo da dostignemo etičkim činom. To je zapravo angažovanje koje očekuje i zahteva logika ljudskih prava, pravne države i čitavog tog aparata. Radi se o nekoj vrsti servilnosti gde vlada moralizam koji denuncijaciju vidi kao borbu. Dakle, osnovno pitanje i politike i čoveka je pitanje slobode koja podrazumeva i neke rizike.
U nekoj već klasičnoj benjaminovskoj podeli na levu u desnu političku opciju u sferi umetnosti, levica je politizovala umetnost dok je desnica estetizovala politiku. Mi medjutim sada imamo biopolitičku aparaturu koju smo u izvesnom smislu interiorizivali i koja svet umetnosti vidi kao sredstvo normalizacije i pozitivnog ishoda. U tom smislu imate umetnost na etičkom zadatku dakle kao estetizaciju etike, tako umetnost daje svoj doprinos opštoj društvenoj entropiji. To je naš problem.
