Zoran Erić / Nevidljivo nasilje
Projekat “Nevidljivo nasilje” je iniciran od strane troje kustosa (Blanca de la Torre, Seamus Kealy i Zoran Erić) i tri institucije iz Španije, Irske i Srbije. Izložba je najpre postavljena u Baskiji, zatim u Beogradu, a trenutno je u toku izložba u Salcburgu. Razgovaramo sa Zoranom Erićem o nastanku i realizaciji projekta, o temi, o umetnicima koji učestvuju i njihovim radovima, reakcijama publike, ali i o promeni prvobitnog plana, odustajanja od izložbe u Irskoj i tekućoj postavci u Austriji.
Kako je došlo do saradnje troje kustosa iz tri zemlje i do izložbe “Nevidljivo nasilje”?
Koleginicu Blanku de la Tore (Blanca de la Torre), kustoskinju Baskijskog muzeja savremene umetnosti – Artium, upoznao sam na kongresu IKT-a, Asocijacije kustosa savremene umetnosti, u Luksemburgu. Započeli smo potom komunikaciju mejlom i ona je predložila institucionalnu saradnju Artiuma i MSU. U međuvremenu sam se upoznao i sa Šejmusom Kilijem (Seamus Kealy) koji je često dolazio u Beograd. U tom periodu sam upravo razgovarao s Blankom o mogućoj saradnji, tako da se povezivenjem i sa Šejmusom, koji je tada bio direktor institucije The Model iz Slajga u Irskoj, sklopio mozaik a naše tri institucije mogle su da osmisle zajednički projekat.
Kako ste došli do teme izložbe i kako je koncipirana saradnja?
Razmatrajući i analizirajući produkciju lokalnih umetnika u pojedinim kontekstima, kao zajednički imenitelj nam se odmah nametnula tema nasilja. Naravno da je nasilje u svakom pogledu široka tema, te smo počeli da je sagledavamo iz više mogućih perspektiva. Kada smo se prvi put svi zajedno sastali u Beogradu da razradimo kustoski koncept i okvire institucionalne saradnje, kao polazište smo uzeli da su svi ovi regioni bremeniti stereotipnim slikama o terorizmu, posebno Baskija i Severna Irska, odnosno etničkim sukobima u slučaju Srbije i regiona bivše Jugoslavije. Upravo nam je bilo provokativno da se baš iz tih geografskih punktova bavimo problemom nasilja, ali ne na jedan eksplicitan način, već da pokušamo da prevaziđemo te stereotipne slike koje se javljaju u medijima. Naravno, od početka smo rešili da to ne bude isključivo projekat koji će obuhvatiti ove tri zemlje, ali nam je bilo bitno da pomognemo lokalnu produkciju umetničkih radova. Zato smo pozvali po tri umetnika iz Srbije, Irske i Španije da urade nove radove, ali i tridesetak umetnika koji se bave problemom nasilja u širem evropskom okviru. Krenuli smo od konteksta Evropske unije i došli do teme nevidlijvog nasilja, koje se manifestuje kroz mikro-fašizme svakodnevice, konkretno, kroz nasilje u jeziku, vizuelnoj reprezentaciji, animozitetu različitih društvenih grupa, u radu, itd. Razmatrali smo i brojne teorijske reference, poput podele Slavoja Žižeka na subjektivno, objektivno i strukturalno nasilje. Takođe, bila nam je jako bitna referenca knjiga i termin francuskog teoretičara Bertrana Ožilvija “čovek za otpad” (l’homme jetable), i teza da EU danas proizvodi građane drugog reda i da ne primećujemo kako Evropa vrši nasilje nad svojim građanima. Etjen Balibar je zbog posledica restriktivne politike EU i njenog zakodnodavstva postavio još radikalnije pitanje postoji li novi tip evropskog aparthejda. Nove legislative koje donosi EU, proizvele su kapacitete za nove i drugačije vidove nasilja, koje se možda na prvi pogled ni ne prepoznaje i ne detektuje kao eksplicitno nasilje u različitim kontekstima. Šta to danas znači u kontekstu Evrope? Ono što je bitno za javnu sferu jeste ideja da možemo, ravnopravno iz svih pozicija, pa i iz rubnih, ali ne nužno i marginalnih, kao što su Srbija, Baskija ili Irska, da govorimo o pitanju evropskog građanstva. Svuda imamo probleme izbeglica i građana drugog reda koji su iz ekonomskih razloga došli i koji su tretirani na ponižavajući način. To je korpus problema kojima se ovaj projakat bavi. Još jedan bitan način razmišljanja je da smo rad na projektu započeli diskusijom o konkretnim primerima umetničkih praksi. Polazište nam je bilo istraživanje šta se trenutno dešava na španskoj, irskoj i srpskoj sceni, jer smo želeli da uporedo analiziramo sve pomenute aspekte: teorijske reference, geo-politički kontekst, ali prevashodno i same pozicije umetnika.
Kojim temama su se bavili umetnici iz Srbije? Da li može da se napravi neka razlika u pristupu između ovdašnjeg i evropskog konteksta što se tiče odabira tema?
U Beogradu smo sarađivali s troje umetnika na produkciji njihovih novih radova: Milicom Tomić, Vladimirom Miladinovićem i Nikolom Radićem Lucatijem. Uradili smo takođe i novu produkciju rada Dejana Kaludjerovića uz podršku Austrijskog kulturnog foruma. Producirali smo deset novih umetničkih radova i to je jako važan aspekt beogradske izložbe i projekta u celini.
Rad Kondenzat Nikole Radića Lucatija bavi se pitanjem “Južnog toka” i protoka gasa iz Rusije kroz Srbiju. Nikola je počeo da fotografiše pejzaž, od krajnjeg juga do krajnjeg severa Srbije, koji će se menjati usled radova na gasovodu. Sličan tematski okvir postavlja i Ursula Biman (Ursula Biemann) u radu Black Sea Files, koji se bavi problemom snabdevanja evropskih zemalja naftom iz kavkaske regije i zaobilaženjem Rusije posle 1989. Godine, kada su zapadnoevropske zemlje, posebno Velika Britanija i firma British Petroleum, dovele svoje radnike da prave podvodni naftovod koji je potpuno promenio mikro klimu, u ekološkom ali i društvenom smislu. U deset temetskih celina taj rad prati šta se dešava sa teritorijom, prati ekološke katastrofe nastale usled eksploatacije nafte, nove ekonomske odnose, prostituciju koja je usput nicala, kao i pozicije radnika koji su dolazili iz svih krajeva sveta da grade naftovod. Nikola je u lokalnom kontekstu analizirao poziciju vlasnika zemlje, i snimio je situaciju na terenu. Kroz intervjue s ljudima iz svih krajeva Srbije kroz koje je planirano da prolazi Južni tok istraživao pitanje odnosa između države, njenog suvereniteta i prava građana. U izvesnom smislu Srbija postaje “Divlji Zapad” gde se svi se otimaju za “šačicu” zemlje, jer se zemlja nudi na prodaju. To je osnovno pitanje koje postavlja Nikola svojim radom: šta predstavlja suverenitet jedne zemlje u trenutku kada se ona rasprodaje, da li Emiratima, Rusiji ili nekom trećem. Takođe, pitanje je i kako građani mogu na to da utiču, i koje su to pravne osnove koje im omogućuju da zaštite sebe i svoju zemlju ukoliko ne žele da gledaju kako se zemlja rasprodaje zarad nečijih hegemonih pozicija. To je “šizofrena” pozicija zemlje koja je između Emirata, Kine, Rusije, EU, itd.
Rad Milice Tomić, bavi se analizom načina na koji funkcioniše umetnički sistem, i za primer uzima rad poznatog umetnika Rudolfa Štingela koji je tokom prethodnog Bijenala u Veneciji u Palaco Grasi imao veliku izložbu. Štingel radi ambijentalne postavke s različitim aplikacijama na zidovima, zlatnim listićima, i svoje radove naziva participativnim. Tu se nameće vrlo aktuelno pitanje šta je participativna umetnička praksa, jer su posmatrači pozvani da sami definišu taj prostor intervencijama na zidovima i zlatnim listićima, da ostave neke svoje komentare i na taj način učestvuju u nastanku dela. U fokusu rada Milice Tomić je šta zapravo stoji iza jednog participativnog rada koji bi trebalo da je otvoren, demokratski po procesu nastanka? Iza Štignela stoji nevidljiva proizvodna mašinerija, manufakture koje proizvode zlatne listiće za velikog umetnika. Jedna od tih fabrika funkcioniše i u Beogradu. Milica je to istražila i sakupila obimnu dokumentaciju, intervjuisala je ljude koji proizvde jedan segment rada koji se posle inkorporira u umetničko delo velike vrednosti. Na “štenderima” rađenim po arhitektonskom rešenju Alvara Alta za bibilioteke u Sovjetskom savezu, predstavila je novine koje donose intervjue s protagonistima koji su učetvovali u proizvođenju segmenata radova za Rudolfa Štingela, a da su pri tome ostali anonimni, nemaju kontakt sa umetnikom i otuđeni su od svog rada. Ekonomski odnosi u globalnom kapitalizmu se tako preslikavaju i u umetničkom sistemu gde princip najamnog rada i autsorsinga deluje u svim krajevima sveta, pa i Srbiji. Rad ukazuje na bitan problem najamnog rada koji je nevidiljiv i stoji u pozadini umetničkog sistema, u slučaju Štingela funkcioniše u uslovno rečeno jednom otvorenom polju participativne umetničke prakse, što je paradoks sam po sebi.
Vladimir Miladinović je nastavio da se bavi temom načina na koji se istorija piše na normativni način, i kako su mediji prenosili događaje u periodu rata 1991. u Hrvatskoj i 1992. u Bosni. Vladimir je istraživanje već materijalizovao serijom crteža u kojima je preslikavao strane lokalnih novina iz tog perioda. U kontekstu izložbe “Nevidljivo nasilje” došao je do ideje da istraži kakva je recepcija istih događaja bila u španskim i irskim medijima. Omogućili smo mu, uz pomoć kolega istraživača iz Španije i Irske, uvid u relevantne lokalne novine, i način na koji su one izveštavale o etničkim sukobima u Jugoslaviji , tako da je Vladimir napravio prvo “špansku” a potom i “irsku” seriju crteža. Dobila se jedna zanimljiva pozicija, dijaloška situacija i mogućnost za komparativnu analizu kako se medijska slika menja od zemlje do zemlje i kako su raspad Jugoslavije posmatrali španski ili irski mediji.
Dejan Kaludjerović?
Rad Dejana Kaludjerovića se bavi načinom na koji deca uzrasta od 6 do 10 godina percipiraju nasilje i šta za decu znače pojmovi kao što su rat, neprijatelj, drugi, kako se odnose prema suprotnom polu, itd. Kroz malu anketu i uz pristanak roditelja Dejan je intervjuisao decu iz različitih društvenih slojeva: iz dečijeg kluba MSU, dakle decu koja su senzibilizovana za umetnost, iz Crepaje, sa sela, zatim romsku decu, kao i decu iz imućnog građanskog sloja ili iz radničke porodice. To je bio mali uzorak, ali su to deca koja govore iz različitih pozicija, i zato imaju drugačije ideje i doživljavaju drugačije uspeh u životu ili sreću. Odgovori dece predstavljaju lakmus papir za stanje u određenom društvu i ukazuju na način na koji se generišu kulturološke razlike, identifikuje Drugi, i usvaja sistem vrednosti. Takođe, kroz odgovore dece mogu se iščitati ideološke, društveno-političke i kulturne matrice koje su im nametnute u porodici, školi, obrazovnim ustanovama, kroz medije, itd. Kroz svet dece, Dejan je zapravo posmatrao svet odraslih i način na koji se konstruišu društveno normirani i predodređeni identiteti za decu.
Kakvi su utisci sa konferencije?
Sastavni deo projekta bila je konferencija na kojoj su se razmatrala ključna pitanja koja su se iskristalisala kroz razvojni tok projekta. Ostvarli smo saradnju s Institutom za filozofiju i društvenu teoriju koju vodi Petar Bojanić. Želeli smo da stvorimo situaciju dijaloga teoretičara, filozofa, istoričara umetnosti i samih umetnika, da vidimo da li se razumemo, da li su to govorne pozicije koje su udaljene, kako može da dođe do dijaloga, da li može da se proizvede jedan zajednički jezik koji će uključiti mogućnost formiranja budućih diskursa koji će proizaći iz ovako osmišljenog projekta. Bili smo svesni brojnih sličnih panela u kojima filozofi recimo uopšte ne percipiraju rad umetnika, gde govore samo iz svoje teorijske pozicije, dok u drugom slučaju imamo umetnike koji se pozivaju na brojne teorijske reference koje predstavljaju zapravo samo floskule i opšta mesta, i koje naizgled “osnažuju” i dopunjuju njihov rad. Baš zato je bilo zanimljivo da sučelimo u panel diskusijama teoretičare i umetnike kako bi inicirali dijalog. U nekim slučajevima taj dijalog, suprotstavljanje argumentacije između filozofa i umetnika je bio izuzetno produktivan.
Takođe, tokom priprema i razrade tematskog okivra projekta, ostavili smo otvoreni prostor da se kroz dugoročni proces rada s umetnicima generišu problemske celine u okviru šireg polja koje “nevidljivo nasilje” obuhvata. Konferencija u Beogradu nam je tu dosta pomogla, jer smo kroz proces od godinu dana, koliko je tekla priprema izložbe, došli do tri ključna problema i otvorili smo tri moguće teme za panel diskusije na konferenciji. Prva tema je bila tema retradicionalizacije koja je izuzetno prisutna ne samo u regionu, već i u širem evropskom okviru. Druga tema je bio problem birokratizacije, EU se pretvara u tvrđavu koja sprečava ulaz građana drugog reda, ali stvara i birokratsku mašineriju koja sprovodi u delo nove evropske legislative. Treća tema je tema eksploatacije i protoka kapitala. Ona dovodi u pitanje nove odnose hegemonih pozicija Evrope spram nekih drugih regiona, kao što je sever Afrike ili Kavkaz. Nakon svih priloga i diskusija na konferenciji, ova tri segmenta su se kasnije profilisala i kroz samu postavku izložbe u Španiji gde su činila tri tematska klastera.
Kako je publika reagovala na izložbe?
Imali smo dosta susreta s publikom, kao i vođenja kroz izložbe. Naravno, potpuno su drugačije reakcije stručne publike u odnosu na širu publiku. Tokom javnih vođenja i posebno dežurstava u prostoru Salona MSU, tzv. “otvorenih vrata”, imao sam brojne razgovore s pojedincima koji su bili zainteresovani za temu baš iz subjektivne pozicije potrebe za govorom o tim situacijama nasilja koje se ne prepoznaju. To mi je najindikativnije da je tema relevantna i te dijaloge bih najviše istakao. Svima je jasno da imamo svakodnevne traumatske situacije, ili u porodici ili na poslu, o kojima ljudi teško govore jer se mnoge takve situacije ne tretiraju ili ne percipiraju kao nasilje.
