Zatvorska Tradicija Čikanosa / Reno Leplat-Torti
U umetničkom prostoru U10 se od 26. novembra do 12. decembra održava izložba ”Zatvorska Tradicija Čikanosa”.
Na ovoj izložbi je predstavljena obimna kolekcija panjosa (paños), francuskog umetnika Reno Leplat-Tortija, o kojima u tekstu Rika Buenea nalazimo sledeće objašnjenje: “tradicija paño (pañuelo znači maramica na španskom) počela je da se pojavljuje četrdesetih godina prošlog veka u kazneno-popravnim ustanovama SAD. U to vreme, dekoracija maramica je za meksičke zatvorenike bila jedini način komunikacije sa spoljnim svetom. Ovaj običaj se održao, i danas se paños šalju prijateljima i porodici umesto pisama, dok u nekim zatvorima maramice imaju i određenu monetarnu vrednost.
Većina slika podseća na skice za tetovaže. Lobanje, klovnovi, “lowrider” automobili i pin-up devojke česti su motivi, dok teme variraju od religioznih do pornografskih, sa dekorativnim elementima poput ženskih grudi, plišanih meda, lobanja i jednoroga.” Do nedavno, paños su bile nepoznate široj javnosti van zidina zatvora i ćelija.
Pre pet godina, Reno Leplat-Torti je otkrio umetnost pañosa i od tada je sakupio kolekciju koja broji više od 200 primeraka, koje predstavlja na izložbama širom Evrope.
Reno Leplat-Torti, rođen 1984. u Marseju, je umetnik koji se bavi sitoštampom, grafičkim dizajnom, stripom i dokumentarnim filmom. Zavrsio je Akademiju Likovnih Umetnosti u Nimu, gde je i osnovao svoju izdavačku kuću Nunu.
Pre pet godina je otkrio umetnost panjosa na internetu. Opčinjen njihovom snagom i formom vrlo brzo je stupio u kontakt sa porodicama meksičko – američkih zatvorenika i sada ima kolekciju od preko 200 maramica koja je do sada predstavljena u mnogim galerijama u Evropi. Trenutno priprema i dokumentarni film na tu temu.
Razgovarali smo sa njim o kolekciji i ovoj nesvakidašnjoj izložbi.
U zvaničnoj najavi za izložbu piše da si u jednom trenutku došao u kontakt sa porodicama zatvorenika. Kako neko to uradi? Kako si našao te ljude?
Sve više to ide “od usta do usta”. Počeo bih od neke tačke, pa preko facebook-a, preko mejla. Porodice bi čule da postoji neki francuz koji otkupljuje panjose. Sa njima bih dogovarao i cene i sve. Ali ako bih počeo da ih otkupljujem direktno od zatvorenika, a sa njima sam u kontaktu, tako bih pokvario tu tradiciju i autentičnost. Tako bi to postao biznis. Radim trenutno na dokumentarcu o panjosima, i u kontaktu sam sa nekim zatvorenicima, ali neću da narušavam autentičnost puta koji panjosi prolaze pre nego što dođu do mene.
Kako ti, kao umetnik, vidiš ovakvu izložbu? Da li sebe vidiš kao kustosa?
Zaista ne znam. U početku sam pokušavao da odredim sebi neku poziciju, ali sam vremenom odustao.
U godinama koje su prošle od kako ih prikupljaš, da li si uspeo da ih klasifikuješ na neki način? Postavka izložbe ih, u nekim slučajevima, jasno deli. Da li ih sami zatvorenici klasifikuju, ili oni to vide drugačije?
Panjose je najlakše razvrstati po temama. Razvrstavanje zavisi od toga kome su panjosi namenjeni. Ako ih šalju svojoj deci, onda su na njima dečiji motivi, ako su namenjeni njihovoj međusobnoj komunikaciji, onda imaju sasvim drugačije motive.
Onih pet tamo su radovi istog zatvorenika. Našao sam ih kod različitih ljudi, otkupio i ponovo ih ujedinio. Želim da ih čuvam i pokazujem zajedno.
Oni tamo panjosi su radovi trojice zatvorenika iz istog zatvora. Motivi se razlikuju, ali je senčenja radio jedan čovek, koji je takođe sa njima u zatvoru.
A ovaj sto sa predmetima koji je postavljen u središte galerije?
To je oltar, sličan onima koje porodice prave u svojim kućama, posvećen zatvorenicima. Napravljen je poštujući njihovu uobičajenu formu. Na stolu se, osim različitih predmeta, nalaze i originalni crteži po kojima panjosi nastaju. Njih je, obično, jako teško nabaviti, jer inače ostaju u zatvorima, zatvorenici ih ostavljaju drugima, ako bi, eventualno izašli na slobodu.
Da li postoji razlika u načinu na koje publika doživljava panjose, u zavisnosti od dela sveta u kome praviš izložbe?
Reakcije su uvek sjajne, ali uvek različite. Ovde su, primetio sam, religiozni motivi manje zanimljivi, prepoznajete ih i navikli ste na njih. U Amsterdamu ili Kopenhagenu su daleko od takve ikonografije, i jako su radoznali u vezi toga. U Južnoj Americi ne postoji neko interesovanje za ovakvu ikonografiju. Vide ovo kao kič. Kao potpuno uobičajenu stvar.
Isto tako, porodice od kojih otkupljujem panjose, ne shvataju šta ja vidim u tome. Oni u njima ne vide umetničku vrednost.
Kako ti vidiš njihovu umetničku vrednost?
Vidim ih kao narodnu umetnost. Ali, istovremeno, pravim izložbe u galerijama savremene umetnosti. Ali, trudim se da ne svrstavam ovo u kategorije. Kada sam počinjao, ovo je samo bila moja kolekcija, nisam razmišljao o izložbama. Ove stvari su pravili ljudi koji nisu obrazovani kao umetnici, možda se bave tetovažom, ali ovo za njih nije umetnost, ovo je za njih deo života.
Osim izložbi, sarađujem i sa Viktor Alehandro Sorelom (Victor Alejandro Sorell), specijalistom za umetnost Čikanosa, on je predavač na Univerzitetu u Čikagu. Radimo na istraživanju o panjosima. Njegov pristup je interesantan, specifičan. On smatra da su panjosi neka vrsta svetih slika i da su zatvorenici koji ih prave gotovo poput monaha.
Da li se ovo događa u svim zatvorima, ili u nekim određenim?
Ovi zatvorenici dolaze najvećim delom iz slojeva meksičkih imigranata u SAD. To su zatvori u Kaliforniji, Nju Meksiku, Teksasu i Arizoni, državama na granici SAD i Meksika. Zatvorenici su ponekad meksikanci druge ili treće generacije, ponekad i ne znaju španski, samo koriste poneku reč. To su Čikanosi!
Ali, ovde ima radova i drugih grupa, belih neonacista, afroamerikanaca, i svi oni imaju svoje slike i simbole.
Ovo ovde je prekrivač za krevet, koji je napravila starija žena, ima oko sedamdeset godina, kojoj muž iz zatvora šalje ove slike golih žena na motorima. Ona ih je dobijala deo po deo, i onda zašila zajedno i prodala mi ih kao prekrivač za krevet. Njen muž, na primer, je stariji čovek, ima oko osamdeset godina, belac sa juga SAD.
Američki zatvorski sistem je uglavnom privatizovan. Najveći broj zatvora je privatni i panjosi su u nekim zatvorima potpuno zabranjeni. Prvi razlog je u tome što se sumnja da se panjosi koriste kao šifrovane poruke za komunikaciju među kriminalcima, a drugi je u tome što se oni prave tako što zatvorenici cepaju posteljinu da bi po njoj crtali, što predstavlja dodatni trošak za zatvor. Tako da ih je sve manje i manje.
Hajde da pričamo i o ovom panjosu u ramu.
To je najstariji poznati panjo. Ima nekoliko teorija. Glavna je da su panjosi nastali četrdesetih godina. Ja sam pronašao ovaj iz tridesetih godina i to je dokaz da su panjosi stariji!
Ali, na primer, i irski borci (IRA), osamdesetih u zatvorima u Irskoj, su pravili nešto slično, na gotovo identičnim dimenzijama tkanina. Takođe, imam u kolekciji crteže na platnenim maramicama koje su napravili japanski vojnici u Drugom svetskom ratu, i neke koje su nacrtali belgijski vojnici u Prvom svetskom ratu. Ali to ne možemo zvati panjosima. Panjosi su isključivo tradicija Čikanosa.
Da li znaš još nekoga ko se bavi sakupljanjem panjosa?
Postoji još ljudi, ali to rade iz trgovačkih pobuda, prodaju ih u galerijama. Postoji jedan diler umetnina u Francuskoj, i jednu galeriju u Njujorku, na primer, ali oni ne rade izložbe u drugim galerijama, oni ih sami izlažu i prodaju.
, francuskog umetnika Reno Leplat-Tortija, ){kind=link}