Zašto Mi nismo samo Mi?
Izložba Metode/Mi nismo samo Mi Tijane Radenković održana je u Galeriji Doma omladine Beograda od 14. novembra do 3. decembra 2017. godine.
Projekat Metode/Mi nismo samo Mi nastao je kao logičan nastavak preispitivanja koje umetnica sprovodi na polju tela i telesnosti. Od početnog interesovanja za telo kao nosioca (umetničkog) identiteta, Tijana Radenković došla je do još složenijeg pitanja: „Da li je naše telo samo naše?“.
Prvi pokušaj umetnice da odgovori na to pitanje bila je izložba Artist’s portrait (G12 HUB, Beograd, 2014). Ovom izložbom ona se upustila u pravi eksperiment u domenu BioArt˗a, ne posmatrajući više telo kao socijalni konstrukt, kao nešto što je istovremeno i naš, ali i prostor koji posredno ili neposredno delimo sa drugim indviduama, na različite načine. Naprotiv, umesto makro plana kojim se telo može posmatrati, ona se služi mikro planom, istražujući one elemente koji su u tom zajedničkom prostoru najistrajniji – mikroorganizme, kao neku vrstu „drugosti“ u odnosu na ono što mi doživljavamo kao naše telo. Taj zajednički boravak može, ali ne mora biti harmoničan, te tako može biti i konstruktivan i destruktivan. Njegovu konstruktivnu stranu, koja može rezultirati čak i nastankom umetničkih dela,Tijana Radenković pokazala je izložbom Metode/Mi nismo samo Mi.
U oba slučaja umetnica u fokus postavlja svoje telo – kao „plodno tle“ za razvoj „drugosti“ i, još dalje, kao „platformu“ putem koje se „drugosti“ prenose na predmete koji dolaze u neposredan kontakt sa njenim telom. Dakle, ne samo da „nismo sami“ i da, doslovno, na nama i u nama postoje i „drugi svetovi“, te naše telo nije „samo naše“, već mi te „svetove“ možemo dalje preneti na predmete i druge ljude. Ali, kako se mi prema toj činjenici odnosimo?
Prisustvo mikroorganizama kod ljudi često izaziva nelagodu. Ne samo izgledom, već i mirisom, oni su odbojni i izazivaju potrebu da ih se što pre „otarasimo“. Ipak, Tijana Radenković u njima vidi izuzetan estetski potencijal. Kao predmete na koje će preneti svoje mikroorganizme ona bira četkicu za zube, sunđer za kupanje, češalj, četkice za šminkanje, komadiće vate… Kako su svi oni povezani sa održavanjem lične higijene, ulepšavanjem i čistoćom uopšte, prisustvo mikroorganizama na njima kod posmatrača izaziva neprijatnost – oni su predmeti na kojima bi smo najmanje želeli da se nađe nešto „prljavo“. Ipak, ta jukstapozicija za umetnicu je od ključne važnosti – svaki od ovih predmeta svojom različitom teksturom i bojom poslužio joj je za stvaranje određenog vizuelnog efekta. Slično ispitivanju svog tela, koje posmatra kao celinu, pod mikroskopom ili pod lupom, ona pristupa i ispitivanju predmeta. Iako su izloženi kao celoviti, na zidovima galerije su projektovani njihovi mikroskopski snimci, apstrahovani i likovni. Takođe, izgled tih predmeta i njihovih uvećanih slika nikada nije statičan – on se menja kako se menjaju i razvijaju mikroorganizmi na njima, što umetničkom postupku Tijane Radenković daje karakter procesualnosti.
Mada autorka nije fizički prisutna, čitava izložba odaje utisak njene metafizičke prisutnosti. Sva dela su lična, jer ne samo da kao takva pripadaju umetnici, već su i mikroorganizmi na njima isključivo njeni. Ipak, to lično je istovremeno i univerzalno – umetnica njima iskazuje činjenicu da svako od nas, ma koliko se toga gnušao, u sebi i na sebi nosi „druge (minijaturne) svetove“, možda nevidljive „golom“ oku, ali svakako prisutne. Tako staklene kutije u koje su ova dela smeštena postaju „inkubatori“ koji čuvaju te željene/neželjene, ali svakako nužno postojeće, sastavne činioce našeg tela. Na nama je kako ćemo ih prihvatiti.
