We have a wonderful life / Mila Panić
U Umetničkom prostoru U10 otvorena je izložba We have a wonderful life bosansko-hercegovačke umetnice Mile Panić koja kroz isečke iz lične arhive govori o posleratnim migracijama, fenomenu slanja fotografija i VHS kaseta i jednosmernoj komunikaciji između onih koji su odlazili i onih koji su ostajali. Izložba će biti otvorena do 18. marta.
Nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini, umetnicini rođaci su se, u potrazi za boljim i sigurnijim životom, odselili u Australiju. U želji da očuvaju kontakt sa porodicom, oni su slali pisma, fotografije i VHS kasete preko kojih su želeli da poruče da su se u novom domu dobro snašli i da vode divan život. Sami se nisu preterano interesovali za stanje i dešavanja njihovih rođaka koji su ostali u Bosni, pa je tako komunikacija ostala jednosmerna, a ubrzo nakon nastanka ovih snimaka je i prestala da postoji. Mila Panić je posle nekoliko godina ponovo otkrila ovaj materijal i, sagledavši ga sa umetničkog stanovišta, uz minimalno ili nimalo intervencije i postprodukcije, od njega napravila postavku koji se sastoji od šestokanalne video instalacije i serije fotografija.
Ova praksa nije bila neuobičajena za ljude koji su u ratnom i tranzicionom periodu odlazili sa prostora bivše Jugoslavije, ali u slučaju materijala koji je Mila imala pred sobom, doza bizarnosti je dovedena do apsurda. Glavna poruka koju su Milini rođaci toliko snažno želeli da pošalju nalazi se u nazivu izložbe. Svaki video i svaka fotografija iz sebe vrišti: „We have a wonderful life!“, kao odgovor na pitanje koje niko nije postavio i odbrana od nepostojećeg napada. Video u kome umetnicina sestra od strica đuska uz najnoviji Cecin hit ili dvadesetominutni snimak na kom njen stric detaljno prikazuje svaki kućni uređaj sa posebnim zumom na svaku marku i oznaku (a takođe je propraćen turbofolkom), kao i besmislena serija od 25 gotovo identičnih fotografija kupanja u bazenu u dvorištu, govori o želji za dokazivanjem da je odlazak bio dobra odluka i da obećana zemlja zaista postoji, a ustvari predstavlja karikaturu onoga za čim su ljudi koji su godinama živeli u ratom razorenoj zemlji čeznuli. Želja za prilagođavanjem novoj, sasvim nepoznatoj sredini i kulturi, a u isto vreme snažan osećaj pripadanja onoj staroj, stvorili su emocionalni razdor koji su umetnicini rođaci pokušali da zacele materijalnim, tj. ostvarivanjem i kupovinom svega onoga što ranije nisu mogli. Sasvim nam je lako da pretpostavimo da bi danas isti ovi snimci i fotografije bili okačeni po društvenim mrežama, na kojima bi zadatak publike bio samo da lajkuju i time ohrabruju njihove tvorce.
Izložba We have a woderful life je sačinjena od intimne priče i realnosti smeštenih u kontekst umetnosti. Upravo nepostojanje postprodukcije pruža ogoljenost zbog koje radovi na prvi pogled mogu delovati ironično ili čak smešno, ali zapravo predstavljaju ilustraciju fenomena posleratnih migracija, načina (uglavnom jednosmerne) komunikacije i odnosa između ljudi koji su odlazili i onih koji su ostajali.
