Vladimir Palibrk
Vladimir Palibrk je autor iz Pančeva, čiju je prvi zbirku pod naslovom „Pohvala unutrašnjosti“ objavilo Pesničenje, 2012. godine. Neki od tekstova iz te zbirke, ilustrovani od strane poljske umetnice Agnješke Pikse, štampani su i podeljeni u 150.000 primeraka na bijenalu savremene umetnosti u Sao Paolu, 2014. godine. Užoj javnosti poznat je po svom višegodišnjem angažmanu na osmišljavanju i realizaciji projekata udruženja Elektrika.
Šta trenutno čitaš?
Otkako sam diplomirao na svetskoj književnosti veoma sporo čitam, što je dodatno usporeno stalnim pauzama koje provodim zapisujući sopstvene reakcije na tekst, i u kojima zapravo najviše uživam – tako da se više gledam kako čitam nego što stvarno čitam, neko bi mogao reći. Ali evo nekoliko naslova koji su mi u poslednje vreme mnogo prijali, da se laički izrazim:
Anarchy of Imagination – dnevnici, intervjui i beleške R. V. Fasbindera.
Male Subjectivity on the Margins – Kaja Silverman
Stvarni život Sebastijana Najta – Vladimir Nabokov
U kom prostoru radiš?
Odavno sam se navikao da radim bilo gde, jer poslednjih par godina živim na raznim lokacijama. Moj posao uglavnom nije vezan za mesto, osim u kratkim periodima realizacije, koji iz moje perspektive uglavnom liče na neku sumanutu žurku u kojoj svake sekunde čujem svoje ime kako dopire iz drugog pravca… šalim se, nije uvek tako, ali kada organizujem nešto u Srbiji ponekad jeste. Možda ne zvuči tako atraktivno, ali veći deo vremena dakle provodim za računarom u nečijoj kuhinji, ili se pak šetam i razmišljam.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Često slušam prvi album beogradskog benda Ljubavnici. Ima nešto tako zarazno u tome, da sam obećao sebi da ću da se odviknem, i evo već mesec dana ga nisam pustio ni jednom. Volim kada se arhitekti bave muzikom, tokom studija sam se zavlačio povremeno na probe jednog benda studenata arhitekture i neizrecivo sam im se divio, doduše bend nije nikada nešto uradio van tog studija, oni su svi otišli iz zemlje, ne znam da li sad i tamo tako sviraju za svoj ćef.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
GDE JE FLIPČART, BRAVO BRAVO, ZAŠTO BAŠ JA.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Teško mi je da sebe zamislim delom neke scene koja bi bila odrediva prostorom ili vremenom, jer nisam u stanju da se stilski precizno odredim, ili da se odreknem nečega da bih pripadao nečemu. Međutim pratim razne scene već duže vreme, neke od njih su možda i nespojive u okviru predstave o jednom istom ukusu.
U Srbiji primećujem da je poslednjih godina došlo do neke vrste ključanja, koje se odvija na raznim nivoima kulturne produkcije, ali uglavnom u malim prostorima, ograničenim krugovima, nekim mikrosvetovima. Sa jedne strane to mi se dopada, jer sve to, rad u nemogućim uslovima, pa i sam svakodnevni život u Srbiji, stvara opasne debelokošce i vrlo sposobne ljude koji se zaista mogu meriti sa bilo kim u svetu. Sa druge strane, iako je generalno opšta energija i prosečna sposobnost jednog aktera na sceni na mnogo višem nivou nego pre recimo sedam godina, rezultati su nekako slabiji… sve je manja mogućnost istinskog stvaranja nekog pokreta. No i to ne znači da pojedinac koji je svestan svojih kvaliteta mora da izgubi.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radova koje voliš?
Volim Vladimira Nabokova zbog preciznosti i jezgrovitosti sa kojom piše. Možda sam ja takav tip ličnosti da mi to odgovara, ali dopada mi se način na koji neki intuitivni sadržaji u njegovim tekstovima bivaju preneseni odmerenim zdravorazumskim tonom, od čega se nekako skladno pokrenu i razum i emocije kod čitaoca, i čovek se onda oseća baš dobro što ima i jedno i drugo u sebi, a da nisu u konfliktu. Imam utisak da udubljivanje u realnost u Srbiji izaziva baš nešto suprotno od toga.
Dopadaju mi se i skandinavski slikari iz šesnaestog veka, volim kada hodam kroz neki muzej da analiziram detalje u pozadini na takvim slikama – sve su oslikali veoma precizno i hiperrealistično, u nekim zelenoplavim tonovima, neki čovek gura plug, cigla pada sa zvonika, gori krov na dvorcu, psi trče preko mosta, nekom čoveku seku glavu… Mogao bih satima tako nešto da posmatram, a mislim da je to ono što su oni i želeli da postignu.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Zbog one rečenice koja se sama započela u glavi negde u toku buđenja…
Da li postoji neko kome bi hteo da postaviš javno pitanje? Koje pitanje bi to bilo?
Sjajna prilika, koju ću izgleda propustiti.
Za 2015. planiram da se još uozbiljim.
