Vladimir Miladinović / Rendered History
U Modernoj galeriji “Likovni susret” u Subotici u toku je izložba Vladimira Miladinovića Rendered History koja kroz seriju crteža-kopija novinskih strana publikovanih tokom devedesetih godina prošlog veka istražuje ratne i posleratne traume nekadašnjih jugoslovenskih društava. Nela Tonković, kustoskinja ove izložbe i direktorka Moderne galerije “Likovni susreti”, je razgovarala sa Vladimirom Miladinovićem razgovarala o ovom umetničkom projektu. Ljubaznošću Moderne galerije “Likovni susreti” prenosimo razgovor.
U Modernoj galeriji “Likovni susret” u Subotici postavljena je Vaša izložba Rendered History. Ona daje određeni pregled jednog Vašeg višegodišnjeg projekta, koji još uvek traje. Možete li nam reći nešto više o tom projektu?
Ideja koju sam u startu imao bila je da napravim neku vrstu arhivskog istraživanja jer sam se u to vreme dosta bavio teorijom i bio fasciniran studijama sećanja. Želeo sam da pronađem što više čvrstih referenci naspram nekih ključnih datuma iz perioda rata u Jugoslaviji. Jedini arhiv koji sam mogao da posetim bio je arhiv dnevne štampe u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Nakon što sam napravio osnovni odabir materijala počeo sam da razmišljam o tome kako ga najbolje mogu prikazati. Želeo sam da napravim neku vrstu performativnog rada, odnosno da to bude rad koji bi uključio i proces istraživanja odnosno isčitavanja sadržaja. Krenuo sam da ispisujem čitave strane i to mi je bilo još snažnije od pukog čitanja jer taj proces prepisivanja zahteva da ste konstantno u teksu i da mu se stalno vraćate. To mi je bilo bitno jer se uglavnom radi o različitim vrstama medijskih manipulacija naspram nekih događaja o kojima danas postoji toliko referenci koje nude malo drugačiji pogled na nedavnu prošlost.
Kako ste počeli da svoj rad fokusirate oko teme ratne traume i njenog nasleđa? Da li ste imali neki direktni podsticaj iz okruženja?
Okruženje je takvo da nema puno prostora za delove prošlosti koji se ne uklapaju u neki osnovni nacionalni šablon. Tu pre svega mislim na traumatične delove prošlosti kao što je period rata u Jugoslaviji. Dakle sve one stvari o kojima se uglavnom ćuti meni su bitne i dosta ih koristim.
Vaš umetnički postupak čini se prilično razumljiv, ali on takođe podrazumeva i neke predradnje, pretpostavljam u pogledu izbora „materijala“, čitanja tekstova, verovatno i analize sadržaja… Zbog prirode projekta i načina na koji predstavljate temu, neprekidno se nalazite u vrlo specifičnom odnosu bliskosti sa nekim od najtraumatičnijih događaja iz nedavne prošlosti. Kako se osećate dok radite? Naime, u odnosu na temu, teško je pomisliti da ste ravnodušni, ali u odnosu na repetitivnost postupka skoro da bi bilo prirodno da to bude jedan od mehanizama odbrane.
Postoji taj osećaj nelagode, ali to je osećaj koji je jako bitan. Ponekad nije baš lako o tome govoriti jer izgleda da ljudi ne žele teške teme. Ali stvar je u tome da smo uglavnom okruženi nekim ispraznim sadržajima i da nema mesta za pitanja koja su potisnuta i o kojima se ne govori. Odnosno, govori se ali su to već neki konstruisani narativi i jedino što možete jeste da se upišete u neki od njih. Dakle nema uslova za promišljanje novih prostora koji bi razvijali kritičku misao u nekom širem smislu. Repetitivnost jeste proces koji stvara otklon od materijala koji se koristi ali ga u isto vreme dovodi u prvi plan. Zanimljivo je kako neki banalni sadržaji funkcionišu skroz drugačije kada se stave u drugačiji kontekst.
Različiti segmenti projekta Rendered History prikazivani su u izlagačkim ustanovama u Srbiji, ali i u Hrvatskoj. Nedavno su Vaši radovi bili i na izložbi Hoću govoriti o ratu u Klovićevim dvorima, a serijal Knindže – Vitezovi Srpske Krajine bio je izložen u Splitu. Jeste li upoznati sa reakcijama publike na Vaše radove? I da li se, u stvari, i nadate nekoj reakciji?
Reakcije su uglavnom slične u različitim kontekstima. Bitno je što se rad koji je u suštini baziran na jeziku percipira kao koncept i proces rada i kada funkcioniše izvan sfere jezičke prepoznatljivosti. Takođe se dešava da se neki od ponuđenih sadržaja tretiraju kao provokacija ali to je zato što se dovode u pitanje viktimološke pozicije. Često se postavlja pitanje odabira materijala u smislu traženja nekakve istorijske istine. Ali ideja nije traženje objektivnosti već baratanje sa činjenicama.
Fotografije u prilogu: ljubaznošću Moderne galerije “Likovni susret”
