Uroš Đurić / Život kao takav (2. deo)
Prvi deo razgovora sa Urošem Đurićem možete čitati ovde.
Da promenimo malo temu, dosta je teško doći do informacija o tvom umetničkom radu na netu. Od siline raznih tabloidnih sadržaja teško se dolazi do umetnosti. Da li si razmišljao da napraviš neki sajt koji bi objedinio tvoju umetnost i omogućio lakšu dostupnost informacija?
Sve to počinje da mi se gadi. Mislim da to jednako potpada pod jednu vrstu besmisla koji se produkuje kao zamena za nešto što ne postoji u realnosti, u ovom trodimenzionalnom svetu. Nas je sve to povuklo u jednom trenutku, i dalje se plasira kako je to važno, međutim nisam imao bitnije promene u socijalnom statusu niti značajnije pomake vidljivosti mog rada zahvaljujući prisustvu na netu. Imao sam svoj sajt 12 godina, probao neke akcije preko FB, to je sve imalo potpuno irelevantan odziv sem tamo negde na početku kada sam imao svoju stranicu u okviru Cinema Rex-a 1999-e kad je globalizam bio u povoju, svež i dinamičan. Sada je takva dominacija korporacija i monopolista na mreži da si doslovce kap u moru. Ovo su vremena nenaklonjena nezavisnim inicijativama koje ne plediraju na zvaničnu politiku, trgovinu, marketing ili merkantilno zastupanje prava marginalnih grupa i zajednica. Čim nisi u igri isplativosti koga zabole šta zastupaš. Sve više novca se uzima iz profita i ne vraća natrag u produkciju, ta disproporcija je neverovatna, nikad veća. Ti sada imaš čitave države koje se bave pranjem para kao Belize u Centralnoj Americi, to je zemlja veličine Vojvodine. I kako ja sada dolazeći iz Srbije, zemlje izvan svih sistema obrta velikog kapitala, ukoliko me ne zastupa neka od dobrostojećih zapadnih galerija, da se probijem na tom tržištu na kojem je napravljen u poslednjoj deceniji prećutni savez između državnih institucija i privatnih galerista, jer svi oni moraju da prave sve veće i skuplje spektakle kako bi imali publiku i obrtali lovu. Jer čak i kad informacija o mom radu dopre do macana koji vrše selekciju za velike svetske izložbe, a svi oni prilično redovno prolaze kroz moj atelje u poslednjih 10 godina bez rezultata, znam da ono što presuđuje o mom radu pre svega ima veze s tim koliko se moj rad uklapa ili ne uklapa u opštu sliku stvarnosti koja se formira tamo negde gde se novac vrti, a ti baš tu i takvu stvarnost u svom radu neprekidno preispituješ i dovodiš u pitanje…
U prethodnom pitanju sam više mislio na dostupnost informacije, ne na bavljenje netom i projektima na netu. O pravljenju para putem neta u Srbiji na polju umetnosti ne vredi mnogo da pričamo.
Potpuno me ne zanima. Ako niko ne misli da može na meni da zaradi i to tako da svi imamo korist od toga, ja nemam nikakavu potrebu da tu informaciju plasiram više. Sasvim dobro živim od načina koji sam uspostavio u poslednje 3 godine. Iskustvo s ličnim i finansijskim lomom mi je dalo dosta dobru lekciju i vratio sam se onome što najbolje znam. To je ono što se često plasira kao samoodrživost. Uklonio sam savete drugih, sve priče o tome kako i šta treba raditi i na koji način. Napravio sam jedan ozbiljan sken, dijagnostifikovao situaciju i u stvari se vratio na model poslovanja i produkcije devedesetih. Od tog trenutka kada sam to iskustvo iz ranih devedesetih, iskustvo preživljavanja u potpuno sumanutim okolnostima počeo da primenjujem danas, ispostavilo se da sve funkcioniše. Ispostavilo se da opet mogu sasvim uspešno da rukovodim svojom karijerom kao i ranije. Svesno sam se ispisao. Nemam Instagram nalog, imam Fb nalog pod nekim levim imenom koji mi omogućava da držim stranu na kojoj može sasvim pregledno da se prati šta radim. Meni je ta moja pozicija u lokalnoj zajednici potpuni fantazam, taj fenomen gde ja zapravo više ne mogu da živim od paparaca, od idiota koji me zaskaču zbog svega i svačega, a da se zapravo to ni na koji način ne odražava na moj materijalni status.
Čini mi se da se tvoja generacija svela na nekoliko autora. Da li to dođe kao normalno?
Da, izgleda da je normalno. Svelo se na nekoliko aktuelnih autora. Mnogi su verovatno i dalje aktivni, ali nisu svi aktuelni, nigde ne možeš da naletiš na njihove novije radove. Ostaju prisutni samo oni koji i dalje uporno žele da žive u sadašnjem vremenu. Ja živim u sadašnjem vremenu, ne živim u prošlosti. Ta prošlost je zadivljujuća na neki bizaran način, ali ne znači mi ništa, iskreno rečeno. Iz pozicije sadašnjeg trenutka, to su fantastična iskustva, ali samo jednom ću imati 50 godina (smeh). Sva ta prethodna iskustva manje-više ne funkcionišu u novim okolnostima. Više nemam iste zube, borim se s hemoroidima, telo degradira. Sve to ima svoje. Imaš taj fenomen s kojim se sve češće susrećeš da ljudi oko tebe umiru. Osim te lične krize imao sam situaciju pre par godina da sam otprilike jednom mesečno išao na sahranu prijatelja koji nisu dobacili pedesetu. I to bliskih ljudi, saradnika. Sve ovo što pričamo, te ideje i planovi, to može da nestane u sekundi. Više nisam na isti način vitalan kao pre svega deset godina. Tu ne postoji novac, ništa što bi to moglo da nadosmeti. To je nešto sa čime treba živeti svaki dan. Mislim da ljudi pucaju na razne načine, prosto se zasite, umore se. Dolazi do zamora materijala.
Meni se sa četrdeset u ovom društvu dovoljno često događa to da neki projekti ili izložbe budu pokazna vežba da stvari mogu da se urade i naprave. Više i ne očekujem da će to da se promeni. Kada se nešto uradi, trebalo bi da se to nadograđuje ne neki način. Ovde se sve vrati na nulu ponovo. Ti napori i aktivnosti onda ispadaju kao neki ekscesi.
A očekivanja su sve veća i veća. Što si uspešniji, očekivanja su veća. Ja sam bio blizu da otkažem ovu izložbu. Mesec i po dana pre otvaranja sam bio u nedoumici. To je ogroman posao, pregledati desetine sati materijala nastalih tokom tri godine, pa birati, osvestiti, montirati. A sve to za neki novac koji je krajnje simboličan. Kad malo razmisliš o svemu, u tako skrojenom i nametnutom društvenom obrascu se zaista više isplati ne raditi nego raditi. I to je najveće prokletstvo ovog područja. Neke delatnosti su do te mere degradirane da birajući da se izboriš da budeš čak i veoma uspešan, da ne kažem zvezda, suštinski to ne menja ništa. I dalje si faktički sirotinja u odnosu na većinu iz drugih delatnosti, a sličnog statusa. To je na žalost najveći pokazatelj perifernosti ovog društva u odnosu na dominantne globalne tokove. Daleko od toga da nema siromašnih umetnika i drugde, naravno da ih ima. Ali nema šanse da su ljudi u mom ili tvom statusu u poziciji da moraju da razmišljaju o tome kako će ostvariti ili objediniti produkciju. Strašno mi je teško kada razmišljam o tome. Na ovom području ima zaista izuzetnih umetničkih dostignuća. Kada se samo setim radova na primer Branka Pavića, meni je Branko Pavić jedan od najvećih umetnika tog herojskog doba i te generacije devedestih. Njegovi drvorezi monumentalnih razmera koji su fenomen i u globanim okvirima, nisu doprli daleko, čak nisu bili ni na izložbi “O normalnosti”. Meni je to bilo šokantno. A opet strašno je da mi danas ne možemo da vidimo tu umetnost. Nama treba bar jedno 3 velika muzeja da bi mogli da razumemo kakav je fenomen bila savremena umetnost koja se stvarala devedesetih godina. Kakvi su bili radovi Mire Đorđević, Ivana Ilića, Srđana Apostolovića, Bate Krgovića, Miše Mladenovića… To su ljudi koji danas ne postoje na sceni, nevidljivi su. Ja bih svaki dan išao u taj muzej da ih gledam ponovo i ponovo. Ponovo i ponovo i ponovo. Ovde bi trebalo otvoriti jedan muzej samo za devedesete. Poseban muzej za devedesete, poseban za osamdesete. Onda se desi da umre Mikrob i meni se sruši ceo svet. Bio sam u suzama danima. Pri tom, mi nismo bili preterano bliski, ali smo bili saborci, život nam se stalno preplitao. Za mene je Mikrob bio jedan od najvažnijih socijalnih mislilaca u ovoj teškoj sredini u kojoj se misao, artikulisan, argumentovan stav porađa u mukama. Nije bilo boljeg tumača različitih fenomena epohe od njega. Kada ga slušaš, kada ga gledaš, njegov pristup životu, imam utisak kao da sam sve to sanjao. A dok to živiš uzimaš sve zdravo za gotovo. A kad ode, onda shvatiš kakav je to gubitak. Ovaj grad koliko god da je veliki ne može da iznedri takve ličnosti toliko često. U sledećoj generaciji imaš Jamesdina, ali je on u Berlinu, nije tu. Osećam strašnu rupu koja zjapi odlaskom tih ljudi. Znam da će doći novi, ali problem ostaje isti. Mi imamo nerešiv problem, a to je kako da se savremena umetnička praksa institucionalizuje i bude dostupna svima svaki dan, kao što su Infromer, Kurir i sva ostala sranja dostpuna svaki dan. U socijalizmu je bilo takvih mogućnosti, jebalo mi se o čemu pričaju Veselin Đuranović i Pera Stambolić, odem na Bazelicovu izložbu ni manje ni više u Muzej savremene na Ušću. Bazelic! Sa onim monunentalnim platnima izvrnutih glavudža. Išao sam tamo skoro svaki dan, to je čudo. Pre njega dođe Robert Smitson, pa Kobra, Gutai s zapanjujućim radovima Kazua Širage koje je slikao nogama, Bauhaus, Maks Bekman, remek dela nemačkog ekspresionizma, Robert Mepltorp… To je nepojmljivo. Danas ti ne daju da skreneš pogled negde drugde, ciljano su zatvoreni svi kanali što dramatično osiromašuje i sužava pogled na svet sredine u kojoj živimo.
Da li si ti umetnik koji unapred zna šta će sledece da radi ili puštaš da se stvari spontano odvijaju? Kakve planove imaš za ovu godinu?
Stvari su uvek negde između. Postoje neke ugovorene obaveze od ranije, projekti, izložbe, ali ne volim da govorim o tome dok se ne realizuju, uvek ima toliko toga što bi moglo da se uradi. Nekad fantaziraš godinama o nečemu, a onda ti se odjednom otvori neočekivani kanal s izvesnom mogućnošću realizacije i baciš se svom snagom na to. Voleo bih da konačno realizujem izložbu u jednoj reprezentativnoj galeriji u Londonu. To se vuče već 2 godine, strpljivo me čekaju i prolongiraju datum kvartalno ili na pola godine u zavisnosti od mogućnosti izmene programa. Komplikovano je oko dobijanja britanske vize, gde ti treba tušta i tma papira, to je takav birokratski besmisao, pa kad to ispunite onda vam oduzmu pasoš na otprilike mesec dana jer se ta viza dobija u Poljskoj pa ceo posao u ime Njenog Visočanstva obavlja privatna agencija na Novom Beogradu, a ja u tom periodu nisam imao rupu, stalno sam nešto radio i boravio napolju.
Voleo bih toliko toga ove godine, kao i svake druge godine, ideje se gomilaju, imam dosta poludovršenih projekata, neki se vuku i po 15ak godina, neki su sveži, a ideje i dalje naviru. To je neprekidna bitka, balansirati između preživljavanja, rukovođenja svojom karijerom, filtriranja ideja i produkcijskih zahvata, namiriti sve potrebe od privatnih do profesionalnih. U svakom slučaju planovi nikad ne nedostaju, važno je pripremiti jedan prostor u kome možeš fleksibilnije da nastupiš i da kad se krajem godine podvuče crta, ustanoviš da je napravljen neki pomak u odnosu na to gde si bio na njenom početku.
