Uroš Đurić / Život kao takav (1. deo)
Potrajalo je dok smo se uklopili sa terminima da uradimo razgovor povodom Uroševe izložbe “Život kao takav” koja je održana od 19. novembra do 12. decembra u galeriji Podroom KCBa. Konačno, uz malu pomoć Darinke Pop-Mitić (Hvala Daro!), kockice su se sklopile pa smo se našli u njegovom ateljeu. Uroš voli da priča, pa je razgovor počeo spontano, kretao se u mnogim pravcima i trajao dugo. Iako smo pokušali da se što više držimo izložbe, to nam i nije posve uspelo. Tako to ide sa Urošem. Obzirom da je sada već tri decenije aktivan na različitim poljima i da o svojim iskustvima govori direktno i otvoreno, svakako je zanimljivo čuti njegove priče i stavove. Uživajte u čitanju, a u petak sledi drugi deo.
Hajde da pričamo o izložbi. Meni su bili zanimljivi prvo naziv “Život kao takav”, pa zatim i tekst na ulazu u galeriju gde pišeš o ličnoj krizi i paralelno o otkriću estetskog alata u vidu crnobelog video snimka. U kojim okolnostima su nastali radovi?
Imam utisak da proživljavam ličnu krizu preko trideset godina (smeh). Možda je moje bavljenje umetnošću vezano za pojavne oblike lične krize koja se manifestuje u mnogostrukim situacijama, a koju paralelno prati permanentna društvena kriza satkana od neprekidnih socijalnih lomova i turbulencija u polju svakodnevice sa kojima više ne znaš šta bi. Život generacije mojih roditelja u godinama u kojima se sada nalazim je bio kudikamo izvesniji, a i dalje ne vidiš kraja svemu tome dok ti život curi – kako se izboriti s nemaštinom, nelagodnošću, limitima svake vrste, emotivnim i profesionalnim izazovima… Zaista su retki trenuci kada sam mogao da kažem da je moja umetnost bila nešto drugo, da nije bila način da se prevladaju životne nedaće. A taj alat, koji zapravo nije alat već izražajno sredstvo, je proizvod jedne lične krize koja je bila kompleksnija u odnosu na druge zato što je uključivala i potpuno rasulo kako u privatnom životu, na intimnom, emotivnom planu, tako i u domenu socijalnog, profesionalnog. Suočavao sam se sa do tada potpuno nezamislivim situacijama za nekog ko slovi za uspešnog umetnika u jednoj sredini, kao u nekom limbu, pogotovu što su me dve samostalne izložbe koje sam tada radio i koje su bile ozbiljan produkcijski iskorak, ostavile bez žute banke. Jedna je bila u Mariboru, tadašnjoj kulturnoj prestonici Evrope, a druga je bila ništa manje značajna izložba u Nacionalnoj galeriji u Skoplju. To je bilo 2012. godine. Otprilike u to vreme datiraju najstariji zapisi, iz februara 2012. godine. Ukoliko si osetljiv na društvene tokove, vrlo je verovatno da ćeš dobro čitati i vreme i situacije. Godinama sam imao potrebu da beležim život oko sebe i ono što sam odabrao kao alat bi bila neka moja priča o osmomilimetarskom filmu koji po svojim estetskim parametrima pogoduje onom iskazu o stvarnosti koji mi je blizak, poseduje istovremeno i dokumentarnu i umetničku vrednost, u smislu ekspresivnosti. Juče sam pročitao vest da za 2016. godinu Kodak planira da ponovo pokrene proizvodnju osmomilimetarske kamere. Kao što je Populistički projekat još 98/99. godine predvideo doba rijalitija, tako ovaj projekat koji je rađen prethodne tri godine sasvim nenadano najavljuje povratak osmomilimetarskog filma na globalnu art scenu. Po reakcijama s Kodakovog sajta, nastala je euforija. Mnogi autori, počev od Kopole do Tarantina su to pozdravili i rekli su da je naročito super8 kamera bila ključ u njihovom opredeljivanju i razvoju kao filmskih autora. U pitanju je 8mm kamera koja će biti prilagođena potrebama digitalnog doba, verovatno će naći način da tu zrnastu strukturu 8mm filma prilagode digitalnom dobu. Ja sam tri godine, eto, radio nešto slično tome. Iako sam imao mnogo bolje i kvalitetnije opcije na kameri koju sam koristio, odabrao sam tu najrudimentarniju zato što sam smatrao da ona u potpunosti odgovara mom stanju, ne samo psihičkom i emotivnom, već i stanju sirotinje. Naša scena je po mogućnostima sirotinjska i kad god se setim rada na projektima, uvek je to bila neka muka. Dakle, želeo sam da dam neki iskaz o vremenu, a recimo crtež mi je delovao strašno arhaično u odnosu na filmski zapis, nije mi bio pogodan materijal. Čak je iz te perspektive crtež nekako suviše elitistički, vrsta proizvoda, vrednosnog materijala sa kojim se može trgovati. Sa ovako koncipiranim filmom to je već teže. U pitanju je zapis koji je rađen iz pozicije koja se u filmu naziva subjektivcem, jedva da se primećuje da manipulišem kamerom. Sve vreme je prisutna neka naoko neutralna dimenzija, ali to je opet jedna veština koju izučiš tokom rada, kako da tvoje oko bude svačije oko, kako da svako ko promatra ima utisak da je to njegov subjektivni, voajerski pogled.
Tu je došlo do promene u odnosu na prethodne strategije ekscesa gde često koristiš svoj lik da tematizuješ stvari. Ovde se ne vidiš ti, ali se oseća prisustvo umetnika i mi vidimo ono što ti vidiš. To je onda neka mekša strategija, nije više eskces, ali i dalje imamo umetnika u prvom licu.
Da, imamo autora i njegov socijalni okvir, društvenu scenu kroz koju se kreće. To je čitav niz slika koje su neretko ekstremne, od crne ovce na Mavrovskom jezeru do Hju Kornvela u Domu omladine, nadrealnih scena u Prager Kabareu i Future 2000 dok sedi na podu galerije u Parizu deleći autograme. Od “hoch” situacija u kojima si u nekoj vrsti intimnog odnosa sa mogulima galerijskog i umetničkog života u Bazelu, pa do bazičnih umetničkih situacija, potpuno proleterskih da tako kažem, koju čini off scena marginalizovanih umetnika u Minhenu i njihov prostor Hale Zeks koji je istovremeno radni, izložbeni, a prema potrebi i pab. Tu je prikazan čitav raspon klasnih i socijalnih mogućnosti nekoga ko dolazi iz Beograda i Srbije, koja je danas potpuno skrajnuta ne samo u smislu same pozicije društva i države u svetskim okvirima nego i umetničke scene koja se batrga u samodovoljnosti. Otprilike, ja ovde imam izložbu na svakih pet godina i to uglavnom radova koji se teško mogu podvesti pod nešto što godi oku većine konzumenata savremene umenosti. Stalno me pitaju kada ću da izložim slike. Pa kad platite! Jednostavno je. Ovde se još uvek gaji ta romantizovana, idilična predstava o umetniku koji tihuje zamišljen u prostoru svog ateljea, pred platnom s kistom u ruci, čekajući inspiraciju da mu nadođe, da bi potom znatiželjno i upućeno građanstvo pohitalo na izložbu slika i divilo se uz koktel priređen na otvaranju nečijem metjeu. Slikarstvo je zapravo jedna jako skupa delatnost koja traži organizovano tržište da bi se isplatilo. Ljudi misle da je sve to besplatno, boje, ramovi, platna, to tako dođe samo, sve što treba je da sediš i slikaš.
Ne samo da sediš i slikaš, nego ti je i lepo pri tom.
Da, kao lepo ti je. Ja sad imam 51 godinu, meni je bolno ponekad da stojim toliko dugo, to je ozbiljan napor koji traži dobru kondiciju. Slikarstvo je jedan crnački, fizički posao u kome moraš da budeš veoma fokusiran. Meni oko slabi, nije više tako oštro kao nekad.
Nabavi naočare.
Mrzi me da idem kod oftalmologa. U svakom slučaju postoji čitav niz kompleksnih klasnih, socijalnih, društvenih i inih situacija koje ostaju nevidljive kada se pozicioniraš kao umetnik. Možda imaš ličnu dramu, raspada ti se porodični milje u kojem ti je utemeljena društvena stabilnost, možda boluješ od nekih boleština, imaš probleme sa finansijama. I sada kako to pretvoriti u umetničku aktivnost? Svi očekuju da se umetnost prosto nekako proizvodi sama od sebe. Pogotovo kad čitam neke naše teoretičare, imam utisak kao da je umetnost vrlo precizno strukturirano biće koje samo od sebe, po nekom utvrđenom redosledu, porađa jedan fenomen za drugim. Kao da umetnici nisu ljudi, kao da ne smeju da imaju problem zdravstvene prirode, na primer, koji ometa ili definiše ništa manje stanje u kojem je stvaralaštvo pod pritiskom. To sve ima mnogo upliva na umetničku praksu. Kada čitaš ili kad gledaš današnje fenomenološke okvire u kojima se odvija ideja o umetnosti, meni je to toliko sterilno da mi je odbojno. Baš sam pre neki dan gledao preko Fejsbuka stranicu nekog centra za savremenu umetnost u razvijenom svetu, pa neka Poljakinja umetnica, pa se tu nešto priča, sedi, kenja, projektuje, velike reči, odgovorne teme, pretenciozni iskazi, pompezni zaključci… Znaš šta, ja to više ne mogu da podnesem, sve te ‘društvene prakse’ i ‘diskurzivne platforme’ i ‘radikalne demokratije’ i ‘militantne ekologije’, taj hladni akademski samoreferentni zatvoreni milje koji stalno nešto debatuje u prazno u 4 zida, u kome vidiš da više nema nikakvog uzbuđenja. Jedna od ključnih stvari zašto sam se odlučio za umetnost je ta što je ona bila uzbudljiva. Bilo je strasno. To nije imalo nikakve veze sa tim da li je bila minimalistička ili androgina, džender aktivistička ili vezana za neoekspresionizam ili tehno, šta god. Tu je bilo jako mnogo strasti i istinske akcije. Na kraju krajeva i ti si tokom devedesetih bio deo te scene, seti se koliko je sve bilo dinamičnije. U tadašnjoj raspamećenoj Srbiji devedesetih pod Miloševićem, to su možda bile najplodonosnije godine, iz današnje perspektive zvuči neverovatno šta se sve dešavalo na dnevnoj bazi. To je možda poslednji okvir koji pamtim u kome je sve bilo art, zaista sve, od medija do svakodnevice i zabave po klubovima čak, a pri tom nisi mogao živeti strašniju društvenu realnost. A sada se nalaziš u situaciji da sve što imaš je samo taj neki uski okvir, levak kroz koji protiče redukovana svakodnevica. Ne odlazim više na izložbe, postalo mi je zamorno u velikoj meri da sve ispratim. Dobro, posle se pokajem kao i obično, odem ponekad u naletima i uživam u svim tim radovima, jer umetnost je veličanstvena. Mladi autori su fantastični, ali radi se prosto o jednom konceptu, o ideji o položaju umetnosti u okviru zajednice koja prosto ističe. Ima jako mnogo samodovoljnosti danas, čini mi se da je devedesetih slična samodovoljnost bila više nametnuta političkim okolnostima, zatvorenošću spolja, unutrašnjom emigracijom, ali postojao je širi front otpora takvom stanju, svi su imali ideju da ta umetnost treba da zauzme sve, da bude svuda, živela se i bila je daleko višeg kvaliteta. Žao mi je, mišljenja sam da ipak postoji razlika u kvalitetu i mislim da je tadašnja praksa bila uspešnija i kvalitetnija, što je stvar fokusiranosti i znanja. Ali to nije nešto što je nedostižno. Mora ozbiljno da se radi. To treba reći. Radite na sebi, radite generalno, ne traži niko od vas rudarski rad, ali posvećen rad svakako. Morate da imate ideju o radu, o artikulaciji. Nešto najbliže onome što je bilo devedesetih, mada je i to opet jedan zatvoren krug, očigledno ne može drugačije, je ono što radi U10. To je impresivna inicijativa. Ali kao što vidiš i oni imaju slab upliv u javnosti, neuporedivo manji nego što je imala scena devedesetih.
Tada su mediji još i pratili umetnost, plus je bilo raznih mogućnosti i formi za izražavanje i prostora u medijima. Postojao je Low-Fi, B92 je tada imao sluha za to…
Danas mediji prate umetnost na nekom redukovanom, polu-akademskom, polu-institucionalnom, pseudoelitističkom nivou. Ne problematizuje se ništa osim kroz povremene jalove teme o položaju kulture ili umetnosti, sve samo pišanje uz vetar. Kroz tu prizmu gledano zvuči nestvarno da sam izašao na naslovnoj strani u Glasu javnosti povodom magistarske izložbe u Salonu MSU u vreme kad je Holbruk bio na Kosovu u Juniku. Ako već pominjemo događanja na kulturnoj sceni, ranije je sve bilo masovnije, Low-Fi je bio masovno praćen i posećen i to je bilo važno, kao i Milikićevi sajmovi nepotrebnih izuma i patenata ili Ring Ring festival. Ono što smo tad uspeli da sačuvamo, a što potiče iz iskustava osamdesetih je neprekidno prožimanje te elitne i narodne kulture, visokog, “hoch” pristupa umetnosti i populističkog-popularnog. Danas mi to nedostaje u određenom smislu. Instant informacije sa društvenih mreža su svakako pogodovale razmasovljavanju kulture, to je isti ventil koji je sad prebačen u komforniji okvir. Ulica i lično prisustvo, lično učešće očigledno ne zauzimaju isti položaj kao ranije. Štedi se vreme ali se i osiromašuje iskustvo. Nekad si mislio da si na gubitku ako nisi prisutan na ulici, a sada si na gubitku ako nisi prisutan na društvenoj mreži.
Da li su video radovi montirani po nekim celinama ili to nije bitno?
Jesu monitrani po celinama. Nisu to toliko video radovi koliko filmski zapisi. Oni poseduju fleksibilnost da se mogu prikazivati na različite načine. Kada radim izložbe, radim ih prema prostoru u kojem će biti realizovane. Pošto smo napravili dogovor u proleće prošle godine da će izložbe biti, pogledao sam prostor i došao na ideju da bi to trebalo da bude izvedeno u 12 projekcija. KCB je jedina institucija u zemlji koja ima tu mogućnost, imaju tehniku, ne mora ništa da se pozajmljuje. Potom sam se orijentisao na zahtev da napravim 12 projekcija. Kakvih projekcija? Neki zapisi su bili po svojoj strukturi klasični arti-farti, imali su taj upliv ideje o videu kao obliku performativnog, kao neke vrste performansa u drugom mediju. Dakle imaš te radove koji su hevili arti, krajnja posveta video art konceptu 80ih, dok bi se drugi podveli pod dokumentarno-situacionističke. Neka vrsta tematskih video zapisa sa skrivenim socijalnim komentarom koji tu sve vreme lebdi i ako si dovoljno socijalno, vizuelno i semantički pismen uočićeš ga, ako ne biće ti dovoljno zabavno da gledaš tek tako. Volim da radim radove koji su slojeviti, koji su dovoljno keči za one koji dolaze bez ideje šta će videti. Onda ako skineš sloj po sloj doći ćeš do dubljih društvenih komentara. To su radovi koji su se bavili Bazelom ili nastupom naših umetnika u Parizu proletos. Treći format je bio nešto što se u filmskom žanru podvodi pod tzv. francuski žurnal. To je tip filma u kome ti uzimaš razne interesantne situacije koje nemaju na prvi pogled veze jedna sa drugom i povezuješ ih u jednu zanimljivu celinu, kao kolaž, ali gde osećaš neku nit koja provejava iz svih tih različitih situacija. To je kao neka priča o životu kao takvom, o fenomenu života. To su bili komadi gde sam išao od pojanja iz zvučnika na Ohridskom jezeru, preko likova koji su igrali fudbal u dva sata noću u Parizu, pa nekih tipova koji igraju fudbal u Pragu preko dana, pa Kim Gordon na sceni Doma Omladine, pa Alžirke u Parizu koje gledaju svetsko prvenstvo u fudbalu u nekom ćumezu na Bastilji jedući švarmu. Bilo je raznolikih situacija, Robert Kramb na beogradskom buvljaku koji kupuje srpske porno časopise od ciganke ili Jamesdin koji u sred zime na zavejanom trgu u Renu u Bretanji dok prolazi neka riba na biciklu izgovori “Svi sad hoće u Moskvu” (smeh).
Tu su uključeni i elementi “Populističkog projekta”. Da li taj projekat i dalje traje?
Kao autor pokušavam da svoju praksu objedinim u jedan umetnički kredo. Svi ti projekti traju zato što ni ne mogu da se završe dok god sam tu. Uvek ima prostora za napredak, za dalji razvoj ideje, složeniju ili monumentalniju produkciju u zavisnosti od mogućnsoti koje se ukažu. Populistički projekat je nastao iz drugačijih intencija. Vratimo se na to kako sam oblikovan kao ličnost i kao umetnik. Krenuo sam iz panka i taj fenomen društva i kako ono funkcioniše je nešto što me i dalje snažno privlači. To je tema kojom ću se baviti do kraja života. Elementi pojedinih projekata su prisutni i danas ali u nekoj drugoj formi. To je jezik koji se i dalje razvija, međutim tematski ne mogu da pobegnem od onoga što me suštinski zanima. Nikad nisam video sebe kao umetnika koji zadovoljava očekivanja sredine oko toga šta bi moja umetnost trebala da bude. Kada su svi želeli još slika ja sam otišao u digitalno, kad su svi želeli digitalno, ja sam otišao u film ili video, čak i performans, ali ne performans iz sedamdesetih koji se odvija kao brutalni teatar-verite na sceni pred polupripremljenom publikom, već u iskorak primereniji ovom dobu. Nikad sebe nisam video kao slikara koji se bavi samo slikarstvom. Sebe doživljavam kao umetnika, kao nekoga ko dovoljno dobro barata različitim sredstvima izražavanja. U Dizajenerskoj sam izabrao odsek Ambalaže zato što je samo na njemu predmet fotografija izučavan 2 godine. Ja sam sasvim pristojno obučen fotograf. Koristio sam fotografiju dosta u svom radu. Kada bi sad pitao ljude čime se ja to zapravo bavim, za neke sam glumac, za neke sam slikar, za neke sam prevarant, foler, serator. Svako tu ima način da se upiše. Mene je svašta zanimalo i mislim da je to zdravo jer uvek mogu da se dohvatim nečega. U poslednje vreme, nekih 7-8 godina razmišljam da napravim bend koji bi nastupao samo u galerijama. Znam i s kim bih radio. Ja nisam neko ko može da u ovim godinama sanja neku ne znam kakvu karijeru rokenrol zvezde, ali dovoljno sam zvezda da to mogu sebi da dopustim. Naravno ne radi se samo o tome, zvuči kao isprazno stereotipno iživljavanje, svojevrsna kriza sredovečnog umetnika, što kad bolje razmislim i nije tako loš koncept, već ako imam nešto da kažem, onda imam. To opet nije lako izvesti kako male Đokice zamišljaju, zamisliš i sve teče…. Ne, to je kompleksna stvar koja te izmesti iz rutine. Ti si dugo već muzičar, znaš i sam koja je to količina odricanja i rada, uvežbavanja, sa rezultatima krajnje neizvesnog ishoda i još neizvesnijeg odjeka. To iziskuje žrtvu, a ja sam sve manje spreman na žrtvu. Treba mi komfor (smeh). Ali kakav komfor? Ono što poražava je što su čak i umetnici iz tzv. regiona koji su u svojim radovima u velikoj meri zadovoljavali prohteve i očekivanja politike u umetnosti, odnosno mirisali ono što bi imalo prođu odavde napolju, neslavno prošli i finansijski i statusno. Samim tim, ulog nije neki. Onda je isplativije da se baviš onim čime zaista želiš da se baviš (smeh). Ako je to ta razlika, onda bolje da se bavim real-politikom, nego da se bavim politikom u umetnosti. Postoji razlika između političke i društveno orijentisane umetnosti. Postoji razlika između načina na koji se politika i društvo oblikuju. Politika jeste nešto što usmerava društvo ali društvo ima svoje mehanizme odbrane od politike. Politika nije jedini niti ključan oblik društvene stvarnosti, ona je prevashodno iskaz uticajnih interesnih grupa koje su artikulisale svoje zahteve o uređenju društva pod svojom komandom. Stvari na društvenom nivou stoje kompleksnije nego na političkom. Upravo stoga mene više i zanima društvo, ta uloga pojedinca, autonomnog pojedinca u nametnutim društvenim okvirima. Ako je nešto moja umetnost onda je to to, taj odnos između pojedinca i društva i društvenih okvira u kojima se umetnost odvija.
Nastaviće se…
