Četiri pitanja o radovima iz serije “Ikonostas izama” Aleksandra Todorovića
Pre nekoliko meseci Aleksandar mi je radove iz serije “Ikonostas izama” pokazao u jednom umetničkom ateljeu. Zaintrigiran temom, ali jednako i posvećenošću sa kojom su ovi crteži izvedeni, pozvao sam ga da kroz nekoliko pitanja predstavi ovaj deo svoje umetničke prakse.
Da li si rad na Ikonostasu počeo potaknut nekim konkretnim događajem, ili je do ovog rada došlo spontano?
Počeo je spontano. Od jednog kolege sam u to vreme, na kraju četvrte godine otkupio velike panoe medijapana jer mu je trebao novac, iako ja za njih nisam imao neku namenu. Dolazeći na godišnju izložbu sa namerom da skinem crteže koje sam držao zakačene za te panoe razmišljao sam- Šta da uradim sa njima?- s obzirom na njihovu veličinu i moj hronični nedostatak skladištenog i radnog prostora. U to vreme sam radio ikone za novac po porudžbini, i mislio sam da te panoe isečem u male formate pogodne za tu namenu, i onda mi je iznenada, tu na licu mesta došla ideja da neke svoje stavove u vezi sa politikom i životom uopšte stavim na te table upravo u toj kvazi religioznoj formi. Neke formirane crteže i prapočetke svega toga sam imao još na početku fakulteta, dok sam ideje počeo više da razrađujem u formi malih crteža na trećoj i četvrtoj godini, međutim sama ideja za ikonostase je bila pravi bljesak inspiracije, u momentu, upravo ispred tih praznih u belo okrečenih panoa. Tih dana se i dosta pričalo o politici (više nego inače), a u mojoj kući se inače stalno bistre takve teme, i ja sam bio pod utiskom tadašnjih (sad već ne mogu da se setim kojih od tolike silesije) nepovoljnih političkih događaja, tako da je kombinacija svih tih uticaja sigurno imala bitnu ulogu. Naravno, ta ideja (koja je nastala u trenu), a za čiju su genezu zaslužni gorepomenuti faktori, je u početku bila delom vizuelna, a delom konceptualna, na početku gruba i obavijena maglom, tako da mi je trebalo vreme dok sam kasnije sam sa sobom pohvatao konce, smislio šta sve to treba da kažem i na koji način, i dok sam to uobličio na papiru. Kasnija je ironija da ti panoi, koji su bili “ona vlat slame koja je kamili polomila kičmu”, na kraju uopšte nisu ni bili iskorišćeni za tu zamišljenu namenu, već su sada nosioci nekih drugih novih radova, početka jedne nove serije angažovanih slika koju imam nameru da radim u nekom narednom periodu. Danas su ti pripremni crteži (akvareli na papiru), u nedostatku vremena potrebnog da se ono što je na njima razrađeno prenese na panoe na vreme za diplomsku izložbu, u stvari postali samostalna i samodovoljna dela koja, ako ništa barem svoje proporcije duguju upravo tim panoima, jer su crtani upravo prema njihovim proporcijama – doduše u nešto smanjenoj razmeri.
Jednom si mi ispričao da su ovi radovi zapravo skice za monumentalni projekat “Hrama Izama”. Da li zbog toga treba ove radove posmatrati i kao nacrte ili oni, bez obzira na to, ostaju nezavisni i konačni?
Oni jesu završeni i u potpunosti su samostalna dela sa zaokruženim konceptom. Istovremeno, oni jesu i okvirni nacrti za neke buduće radove, moj “hram Izama” koga vidim prilično jasno u “oku svoga uma”. Ako bi ikada došlo do realizacije tog projekta, ovi radovi ne bi bili strogo kopirani, već bi poslužili kao polazište i osnov za nove ikonostase rađene na drvetu, sa pozlatom i duborezom. Mada ostalo je još tu puno da se razmišlja, trebalo bi pripremiti ideje za vitraže, životopis na zidovima, bibliju u nekoj polu-stripovskoj formi, animaciju koja bi bila projektovana u hramu kao deo instalacije i još mnogo stvari. Trudim se da makar u mašti stvaram velike i komplikovane stvari, ako je stvarnost već toliko ograničena, najviše vremenski i materijalno. Bitna crta toga projekta jeste da, iako on može da bude realizovan skroz virtuelno, i da upravo ta virtuelnost bude okosnica projekta, da taj projekat bude računarskim rečnikom open-source, tj. osmišljen i realizovan tako da i drugi umetnici iz drugih krajeva sveta mogu da se pridruže u nekom trenutku, da opišu situaciju i Izme iz svojih zemalja, i da taj hram, ma gde bio on geografski realizovan, postane čvorište, gde bi se svi problemi i sva viđenja tragedije, bede i zla na svetu mogli videti, u umetničkoj formi, naravno. Na neki način, to bi bio kolektivni krik mladih za jedno bolje i lepše sutra. Možda je to naivno, ali ja iskreno mislim da umetnost ima moć da menja svet, i mislim da bi jedan takav hram pokazivanjem sve gluposti koja stoji iza suštinski nebitnih stvari poput politike, institucionalizovanih religija i dogmatskih ideologija mogao da promeni percepciju posetilaca, na bolje naravno. To je moja nada, možda je dečja i nezrela, a i ako je zaista tako, onda i ne želim nikada da odrastem.
Nameće se pitanje tvoje autorske pozicije, odnosa tebe, tvog rada i posmatrača. “Ikonostas izama” ima izrazit didaktički karakter, ipak, rekao si da ljudi reaguju različito. Da li ti to smeta?
Ne smeta mi, dokle god ne pokušaju da nametnu to svoje mišljenje meni, tj. da na silu ubace u moja usta reči koje nisam rekao, tj. poruke iza slika i predstava koje sam naslikao. Moć slike i umetnosti uopšte jeste pluralizam mišljenja. Ponekad ta mišljenja nisu suprotna od mojih, već su samo drugačija, ponekad nude drugačiju perspektivu ili pak predstavljaju dopunu i nadogradnju nekih mojih iznetih stavova, i zanimljivo mi je a često i zabavno da ih čujem. Nad nekima se nasmejem, nad nekima razmišljam. Moje slike imaju tu funkciju, ili bolje rečeno ja sam želeo da imaju tu funkciju, da ja ŽELIM da one promene nešto u ljudima na bolje, i morale su stoga da budu “in your face”. Da li se to dešava je opet sasvim drugo pitanje na koje nemam jasan odgovor, verovatno zavisi od pojedinca do pojedinca, neko je senzibilniji i receptivniji, a neko nije. Inače živimo u vremenu gde je kroz nuđenje ogromne količine negativnog i nehumanog, agresivnog i nasilnog sadržaja napravljena velika desenzitivizacija društva, pa slike i poruke moraju da budu jake, da se jakim porukama i estetikom izbore i privuku pažnju publike u tom sveopštem šarenilu banalnosti.
Na ovim radovima su prikazane situacije, simboli, figure, poruke koje su veoma eksplicitne, provokativne, bolne, koje je prirodno dramatično doživeti, reagovati na njih instinktivno, trenutno. Strpljenje koje je sigurno bilo potrebno da bi se ovi radovi osmislili, a onda i izveli, je očigledno. Zašto si se odlučio za takav pristup? Koliko ti je važno da ljudi prepoznaju uloženi rad?
Nije mi to previše važno. Znam da zvuči paradoksalno, ali tu sam bio potpuno sebičan, ja sam ih radio tako zato jer sam delom uživao u tome, i to velikim delom moram priznati, ali ipak najvećim delom zato jer sam želeo da krajnji rezultat bude takav kakav jeste, da slike imaju manir i izgled kultnog predmeta kakva je npr. ikona. Ja inače ne želim da se zatvorim u jedan stil, jednu poetiku, i da onda štancujem slike kao modla za kolače, za mene je to smrt kreativnosti, jer kreativnost podrazumeva promenu, metamorfozu, sazrevanje i menjanje kroz vreme, upravo kao i sam život. Moj je stav da svaka tema zahteva i promišljanje o pristupu i razmišljanje o vizuelizaciju krajnjeg rezultata. Ja sam ovu temu želo da “rešim” na ovaj način i da krajnji rezultat bude vizelno takav, što je kao rezultat imalo dosta uloženog vremena i truda. Sve na svetu ima svoju cenu u vremenu, posvećenosti i trudu, ni umetnost nije od toga imuna. Meni je i pored tog primarnog uživanja u samom procesu slikanja, kome pristupam u slučaju ličnih radova približno nalik monasima (ne izlazim i klonim se društva ljudi dok ih radim) i dalje mi je najbitniji krajnji rezultat. Ako sam ja uživao 10 sati radeći jedan deo slike koji je na kraju ispao loš, za mene je to tragedija i bačeno vreme, iako se naravno i to dešava, iz grešaka se mora učiti, to je sastavni deo stvaranja i kreativnog procesa, i sa tim sam naučio da živim. Ali, ukoliko sam se satima povijao, znojio, psovao i mučio se, lomio alat od besa ili nervoze, a na kraju imam nešto što me estetski ispunjava i zadovoljava, to na kraju sve opravda, svu muku i neugodnost, a dok sam radio ove ikonostase, bilo je muke, i to psihičke kao i fizičke. Ne samo što su tražili vreme, strpljenje i posvećenost, već i sam proces slikanja koji je zahtevao konstantnu maksimalnu koncentraciju i preciznost, ukombinovan sa jako neugodnim položajem tela u toku slikanja, me je dovodio ne samo do nesanica ili glavobolja, već i do pravih fizičkih bolova i problema, najviše sa kičmom i zglobovima. Zadnjih par meseci rada na zadnjem radu iz serije sam, npr., imao jake bolove u dnu kičme od sati i sati konstantnog povijanja, čemu su delimično pomagale vežbe, istezanja i melemi. Iako mi je sada daleko bolje od kako više ne radim takve radove već neke druge trebalo je to tada izdržati… Te muke publika nikad lično ne vidi, niti ih iskusi, ali se na kraju ipak one materijalizuju na slici u formi dobrog, ponekad i spektakularnog rezultata. Da ne pominjem da se u te radove jako unosim na emotivnom i racionalnom planu, u tolikoj meri da osećam veliku otuđenost od drugih, bliskih ljudi, i tu je upravo ta bliskost ovakvog pristupa umetnosti sa monaštvom, prosto ne ostane ni dovoljno vremena, ni energije za druženje ili emocionalno vezivanje… Ili sam možda samo ja takav, ne znam, ali ni ne osećam se krivim zbog toga, samo sam možda delom drugačiji od mnogih ljudi, možda i od većine. Čvrsto verujem u metafiziku slikanja, tj. da u tu sliku, dok je stvaramo, kao i bilo šta drugo na svetu, da mi u to prenosimo svoju energiju, psihičku i emotivnu, i da onda ta dela “zrače”, a ishodište te iskonske čiste životne energije od koje svi ostali njeni vidovi nastaju, kreću se i prožimaju nas je upravo u nama i ona se koristi za sve što činimo, tako da koristeći je za nešto nalik stvaranju umetničkog dela na kraju moramo nekom drugome ili nečemu drugome da je uskratimo – prosto, sve ide iz istog rezervoara.
________________________
Aleksandar Todorović (1982) diplomirao na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2007. Izlaže na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Član je ULUS-a i samostalni umetnik od 2011.
www.todorovicaleksandar.blogspot.com
