- Registrator
- 01.11.2016.
-
0
6334
Tri koraka slikara Lubarde / Petar Lubarda na Bijenalu u Sao Paulu (1954)
Politika, 10. januar 1954.
“Bio sam u Sao Paolu, pregledao sve paviljone i mogu ti reći, bez lažne skromnosti, da nemam mnogo jaku konkurenciju, odvajajući Pikasa i još ponešto do njega (sad se ti sigurno smeješ kako je Lubarda postao uobražen!). Bez šale, vrlo dobro izgledaju, jer ih prvi put vidim ovako kompletno izložene u jednom odgovarajućem ambijentu…”
(Rio de Žaneiro, 2. XII 1953.)
“Ovo je Lubardin pejzaž”, rekao je mladić koji me je te večeri vodio po Orlovskom kršu iznad Cetinja. “Skoro sve motive ovog gorskog kraja on je uzeo odavde”.
Reči, izrečene u sumraku, otelotvorile su preda mnom slikarev lik, temeljan, širokih pleća, okrugle crvenkaste glave, bele u pramenovima zabačene kose; jedno priklopljeno oko ispitujući žmirka; na čelu talasaste linije hijeroglifa nepoznatih misli.
Tako sam ga video kako makazama svoje fantazije iseca iz nebeskog svoda komad po komad ovog pejzaža i kao gorski duh odnosi u daleke gradove. Ne služe mu ni herojsko klasični pejzaž, Pusena, ni tečna svetlost impresionista. To je govor stena, ideja neplodnog, ćutljivog, beskrajno svirepog života usred kamenja, varijacije porekla, još ne ljudskog života, o početku ili o finalu svih zbivanja u stenju. Možda bi se po koji slikar u Parizu radovao da mu je zavičaj u tako divljoj prvobitnosti. Možda bi srećno upotrebio mesečeve bregove kao građevinski materijal za svoje koloristične snove, umesto brda hartija i veštačkih vrtova orhidejaiz staklenog mrtvačkog sanduka civilizacije.
Mladi Lubarda prešao je put sa Lovćena do Pariza. Između Derena i Sutina leži pejzaž njegovog ranog doba. Pikaso je ostajao duboko zatvoren u njemu, tajni metronom njegovih ritmova.
Prvo je boja sređena oko egzaktnog skeleta crteža. Pejzaži, mrtve prirode i ljudi bili su tamni dramatični valeri. Potom su boje postale svetlije, crteži se pomerili u ekspresivno, ugasio se narativni detalj. Kasnije su dominirali koloristična igra i ritam oblika. Bregove, nebo i živo biće postali su povod za arabesku. Obale predmetnog su napuštene a u sređenom tkivu boja i oblika, ostao je kostur ribe, silueta bika, srp meseca – poslednji znaci napuštene i doživljene predmetnosti. To je upravo vreme kada on, osvojenim novim sredstvima, opet počinje da gradi. Velika kompozicija slike sa dimanimčnim masama, vizija uspomena između jučerašnjice i sutrašnjice. Prvo bitka na Vučjem dolu, potom Boj na Kosovu.
II
Stojimo pred zidnom slikom u Izvršnom veću Srbije. To nije opersko insceniranje rata, ni vihor bitke u stilu baroka. Smrt i život pre su sagledani iz perspektive legende i vremena koje sve rastapa. Tajanstveno detinjski i, samo izdaleka, po vizirima vitezova i po konjima koji se propinju, potsećajući na Učelove avetinjske slike konjice. To je istorija bitke koja se nekada odigravala, ma kada, sa one strane planine stvarnoga. Od toga je postao sag, u rđasto-crvenom i kao emalj plavom, u prigušenom okeru i ljuto zelenom. Konj i vitez i pešadija utkani su u goblen bezdimenzionalnosti snoviđenja.
Čovek je najpre iznenađen ovim bojama. Suviše svežih i bez patina godina. Strele lete kroz nebo, ljudi bodu jedan drugog, konji posrću, zastave stoje uspravno. U toj gužvi, prijatelj i neprijatelj čine jedinstvenu celinu. Samo su sablje prave ili krive, hrišćanske ili islamske. Borac u zelenom koji proboden pada ima nečeg od krute tajanstvenosti zakulisnog sveta snova. Ruke s kandžama, grimase smrti, crveni vrišteći koji, rzanje, besnilo i tužbalica izgubljenog rata…
III
Neposredno pred njegov odlazak u Sao Paolo, posetio sam Lubardu u ateljeu. Prijatelj je hteo pre upakivanja da mi pokaže platna. Radionica puna unutarnje napetosti i duhovnog nemira. Borba sa magijskim likovima minule noći ležala je u atmosferi, u isceđenom licu slikara, u umornim, neispavanim očima, u rukama koje su dugo bdele, u izgnječenim tubama koje su, kao zlokobne zmije, gledale iz uglova. Iznosio je platno za platnom, postavljao ih iza okvira, ili ih bez okvira pomerao u pravu svetlost. Ćuteći smo stajali, koncentrisane pažnje. Jedan slikarev široki pokret razbi utonulost:
– Suvišno je stavljati reči ispod simfonije.
– Ni ja nisam za programsku muziku, rekao sam.
-Da li akordi i oblici, bogati kontrastima, mogu izroniti iz noći? To je rvanje sa nevidljivim koje mora postati vidljivo.
Ova platna su prekrivena čudnim vizijama, kubističkim površinama i nadrealističkim simbolima snova. Možda srodna likovima Henria Mura, tim čudnim melez – bićima ljudskog i prakamena. Svirepo zeleno sa crvenim kao krv, žuto – sivo kao pesak u stepi i izbledelo plavo iznošenih dečijih keceljica. Oblik se rastopio, dominira, mršava porozna boja živi svojom strukturom.
– Siguran sam – kaže Lubarda – probiće se.
Susret ovih platna sa skulpturama Henri Mura u Sao Paolu liči na uspeli sastanak srodnih likova na nekoj nepoznatoj zvezdi.
Otkako je Lubarda krenuo na svoj prekookeanski put, prošlo je nekoliko nedelja. Prvo pismo premošćuje razdaljine. I sad lakonska vest, da je Lubarda dobio jednu od nagrada koje je Muzej moderne umetnosti u Sao Paolu podelio prilikom svog drugog Bijenala.
To nije nikakvo periferisko, slučajno odlikovanje. Pored Bijenala u Sao Paolu, postoje još svega dve ustanove sa slično strogim kriterijem za savremenu umetnost: Gugenhajmova zadužbina u Njujorku i Bijenala u Veneciji. U žiriju u Sao Paolu bili su internacionalno poznati istoričari umetnosti i kritičari: ser Herbert Rid (Engleska), Eberhard Hanfštengel (Nemačka), profesor Rodolfo Palučini (Italija), Džems Džonson Svini (SAD), direktor V. Sandberg (Holandija) i Maks Bil (Švajcarska). Na izložbi je bilo zastupljeno četrdeset nacija. Posebne dvorane prikazivale su dela Edvarda Munha, norveškog preteče ekspresionizma, i Ferdinanda Hodlera, osnivača modernog švajcarskog slikarstva, Paula Klea, suptilnog liričara nemačkog nadrealizma, Oskara Kokoške, slikara psihološke ekspresije ljudi i gradova, Aleksandra Koldera, američkog vajara apstraktne flore. Radove religiozno-metafizičkog verizma Salvadora Dalia, puritanske apstrakcije holandskog slikara Pita Mondrijana, skulpture i crteže Henrija Mura, 55 Pikasovih dela, među kojima i “Gverniku”, posvećenu španskoj borbi za oslobođenje, italijanske futuriste: Kara, Rusolo, Severini, Bala, Prampolini. I dela Meksikanca Oroska.
Među tim imenima, koja su vezana za tekovine čovečanstva, sad je pomenuto i ime Petra Lubarde.
“Otkako sam u Riu”, piše Lubarda u svom pismu, – “mnogo sam razmišljao o našim likovnim prilikama. Koliko mi imamo mogućnosti a koliko ih malo koristimo. Koliko mnogo talenata, a koliko straha od novoga. Zbog čega to, kad smo u politici napredni… Zašto onda taj strah u umetnosti gde su fantazija i imaginacija ne samo potrebne, već i neophodne!”
Da je naša zemlja poslala upravo Lubardu na ovaj Bijenale – to je znak nove kulturne klime, smelosti i slobode.
Njegov uspeh ujedno je uspeh i savremene jugoslovenske umetnosti.
O. Bihalji-Merin
